Karolj Sirmai GRBAVI ŠRAMEK

Jožef Ač (1914-1990), Vojvođanski predeo, tempera, 1964.
Izvor: vamadia.rs

    Ponoć je bila već prošla, napolju je pljuskala odvratna februarska kiša sa snegom i natapala trotoare i puteve vodnjikavim ledom, a unutra, u prisnom uglu prijatno toplog bara sedelo je petočlano društvo, razgovaralo i pijuckalo pelinkovac. Tri muškarca i dve žene. Plećat i smeđokos sekretar Matkovič, šef nabavke sa crnom, ućebanom kosom Džingis, i Šramek, nizak i grbav blagajnik prćastog nosa. Zatim Biri, žena toplog osmeha i živahnih očiju bila je prijateljica šefa nabavke, a lepa i dugonoga Margit, kojoj je kosa padala u slapovima, blagajnikova. Sekretar je po pitanju žena trenutno bio sam, jer se tek nedavno oslobodio jedne raspuštenice koja mu se bila previše prišila za vrat.

Članovi tog društva bili su među onima koji su se u noćnim lokalima pojavljivali čak i dva-tri puta mesečno. Počinjali su uz fina jela u nekom od boljih restorana, nastavljali u omiljenoj im kafani i završavali u nekom od pomodnih barova, da bi nakon toga seli u taksi i odvezli se kući sa prijateljicom. Nije se znalo odakle im za te skupe izlaske, i niko nije ni smeo da ih o tome zapitkuje.

Sekretar i šef nabavke su bili redovni drugari u zabavi. Šramek je bio novi član, te večeri je bio tek drugi put u njihovom društvu.

Kada je i on našao prijateljicu, predložiše mu da im se pridruži u povremenim noćnim izletima. Šramek je na to radosno pristao, jer je u noćni život bio potpuno neupućen, a po prirodi čak i bojažljiv. Veoma je želeo, međutim, da vodi svoju prijateljicu u noćne lokale. Ona je bila prva bolja ženska u njegovom životu punom dugih perioda prisilne apstinencije. Trebao je da doživi četrdeset godina, pa da do nje dođe.

Njegove kolege nisu bile lišene zadnjih misli kada su ga uzeli u društvo. Iako je on, kao blagajnik, bio sve do poslednjih dana opštepoznat kao korektan i pouzdan, ipak negde računaše i na to da ako mu se u slučaju preke potrebe obrate sa:

– Šrami, pomozi mi, molim te, jednom hiljadarkom do prvog – ,

on ih ne bi odbio, nego bi njihov gest što su ga prihvatili za drugara uzvratio spreman da pomogne, stavio bi im se na raspolaganje i dao im, krišom, iz fonda za pomoć traženu „sitnicu“, ne zaboravljajući pri tom da doda:

– Ali samo do prvog! I drugima ni reči!

I šta drugo uostalom da rade kada se ti izvesni nedozvoljeni dodatni izvori prihoda ponekad nažalost zapuše.

Inače u Šramekovu spremnost da pomogne verovali su zato što je sada, otkako je imao Margit za prijateljicu, i on postao sumnjiv, postao je „deo njihovog klana“.

– Kako on može sebi nju da priušti? Nemoguće da mu je plata dovoljna. Od nje sigurno ne može da izdržava jednu vrhunsku žensku kao što je ova. – počinjao je sektretar. – Znaš li ti nešto pobliže o devojci?

– Čuo sam da je ne tako davno bila ljubavnica Šramekovog prijatelja, pa mu je on prepustio, jer mu više nije trebala.

– A čime se sada bavi?

– Koliko ja znam ničim. Šramek je izdržava.

– Ko bi mogao i da pomisli da će u tim godinama da se odluči na ovako nešto, kada i majku treba da izdržava.

– Sumnjivo, jako sumnjivo – konstatova šef nabavke dobujući prstima na stolu. – Ako ovde išta bude izašlo na videlo… To će biti pronevera!

– Bolje da ne izađe! – reče sekretar uozbiljivši se. – Ni nama to ne bi bilo svejedno.

Tako su razgovarali o Šrameku, mada su na njega već gledali kao na jednog od njih, koji ima šta da taji, sakriva, baš kao i oni sami. Kada bi jednom neko to saznao… I pomisliše na sve one ujdurme, prevare i pronevere koje su se provlačile po novinama.

Sada su sedeli tamo u idiličnoj slozi, na čelu stola sekretar koji je gospodario celim društvom i koji u raspoloženju zanosa ne mogaše da odoli i ne baci pokoji pogled pun želja prema Šramekovoj privlačnoj prijateljici, ne shvatajući kako je moglo to lepo, divno izvajano stvorenje da se poda ovom – iako ne odbojnom, ali – ipak prerano ostarelom kolegi koji je podsećao na gnoma.

Iznenada mu sinu ideja. Pozvaće celo društvo da prespavaju kod njega. I ponovo pomisli na devojku, ko zna, možda mu se pruži prilika… Okrenuvši se prema drugarima, odmah je izneo svoj plan:

– Danas ne idete kući, danas spavate kod mene. Kreveta ima, a pošto je nedelja, možete da spavate čak i do podneva – dodao je da ih oraspoloži.

– Može, svi smo za! – odobri šef nabavke zvonkim glasom, dajući izjavu u ime svih njih.

– Onda da platimo – reče sekretar i pozva glavnog konobara koji se motao u blizini.

Napolju su seli, stisnuti, u jedan taksi, te krenuli u pravcu sekretarovog divno uređenog, dvosobnog stana na bulevaru, sa ulazom iz stepeništa.

– Kako je ovde fino toplo – zacvrkutaše žene nakon što su u predsoblju skinule zimske kapute i ušle u ulični stan sa centralnim grejanjem, obasjan svetlom lučnjača sa ulice, tako da su se u prijatnoj polutami dobro nazirali komadi usnulog nameštaja, među njima u prvoj sobi širok krevet, u dnu kauč i dve velike, oble fotelje pogodne i za spavanje.

– Mislim da je nepotrebno da palimo svetlo – progovorio je sekretar. – Vidi se dovoljno da onaj ko ne bi da spava u odeći može da se skine. Svako neka legne gde hoće: na krevet, divan ili u fotelju – nastavio je. – Evo nekoliko finih, toplih pokrivača – reče bacivši ih na široki kauč. – Nikom neće biti hladno – uveravao ih je. – Možete, dakle, da počnete da se smeštate.

Margit se prva izdvojila iz neodlučne grupe. Požurila je do kreveta, brzo skinula, stavila svoju odeću na stolicu koja je tamo stajala, i u kombineu, ovim rečima:

– Tako sam sanjiva – ,

uvukla u krevet koji je bio namešten za spavanje, pod lagani jorgan od perja, i povukla ga sve do brade. Sve je to radila kao da je kod kuće, bez i najmanjeg ustručavanja.

Šramek, koji je stajao nešto dalje, nemo ju je posmatrao. I pošto mu je bilo neprijatno da pred drugima legne pored nje, uze jedan od pokrivača i pokrivši se njime zaroni odeven u oblu fotelju, zauzimajući takav položaj da prijateljicu može da ima svo vreme na oku.

Šef nabavke i njegova prijateljica nisu mnogo oklevali, nego su odeveni zauzeli široki divan, a uzeli su i tamo bačene pokrivače. Sigurno su bili umorni, jer tek što se smestiše, začu se ujednačeno disanje koje ih je odavalo da spavaju.

Samo je domaćin, sekretar, stajao još neko vreme na istom mestu. Onda je polako krenuo na slobodnu stranu kreveta, seo na ivicu, počeo da se skida, i nakon što je odeću prebacio preko stolice koju je bio tamo privukao, obuče pidžamu i uvuče se pod široki jorgan, pored Margit, koja je u međuvremenu već utonula u san.

Šramek nije spavao, nije mogao da zaspi. Kao neko ko oseća da se sprema podli atentat, a on nije u stanju da to spreči. Ali nije se odao, sedeo je tih, nepomičan, leđima naslonjen u fotelju, kao da duboko spava, ali su mu oči bile malo odškrinute i motrio je u pravcu kreveta. U polumraku, međutim, za sada ništa nije primećivao, nego tek nešto kasnije, kada se jorgan pomerio i počeo da se podiže, talasa, kao da su pod njim ruke i noge počele da se bore. Posle toga je usledilo jedno „Nooo“, bilo je to blago opiranje devojke probuđene iz sna.

Šramek zatvori oči, ne htede ništa više da vidi, i prepusti se svojim ušima koje su pojačano prenosile zvuke što su dopirali iz pravca kreveta: trenje posteljine, migoljenje, nemirno vrpoljenje, šaputanje, žensko kikotanje izazvano dodirivanjem golicavih delova tela, i ništa više od ovoga nije hteo da čuje, jer je i to bilo dosta.

Otvorio je oči, te nagnuvši se u sedećem položaju napred, pogleda preda se neodlučan, zatim kao da je prelomio, ustade i krenu u polumraku prema vratima koja su bila nešto dalje.

U krevetu na to prestade komešanje, a iznenađeni sekretar se nalakti i reče za njim:

– Šta je, Šramek, šta je sa tobom? Da ti nije možda pozlilo?

Ali on, kao da ovde nema više šta da traži, nije zastao, nije ništa odgovorio, samo je hodao dalje.

U predsoblju je obmotao šal oko vrata, obukao zimski kaput, stavio mekani šešir na glavu i nakon što je otključao vrata koja su vodila u predsoblje, izašao je u crnu, kišno-snežnu februarsku noć, te zgrčen pod svojom grbom, pognute glave, krenu dole niz stepenice.

Prevela sa mađarskog

Angela Pataki

Objavljeno u časopisu Trag, Vrbas, marta 2023

Izložba povodom 125. godina od rođenja Károlya Szirmaija

Foto: vajma.info

Književnik Károly Szirmai rođen je pre 125. godina. Povodom godišnjice rođenja Biblioteka Matice srpske organizovala je izložbu koju su pripremili Péter Heinermann i Ivana Grgurić.

Književno blago Károlya Szirmaija koje se nalazi u fondu Matice srpske prikazano je čitaocima u elektronskom obliku. Prezentacija obuhvata ukupno 93 slajdova na kojima se mogu videti fotografije pisca, naslovne strane njegovih knjiga, te izabrana bibliografija stručne literature o njemu. Osnovni cilj izložbe je, kako je rekao Péter Heinermann za štampu, prikazivanje Szirmaijevih dela koja se nalaze u Matici srpskoj, te buđenje interesa za posuđivanje knjiga.

Izložba je otvorena 26. oktobra 2015.

U Matici srpskoj se organizuju ovakve izložbe u elektronskom obliku, vezane za godšinjice rođenja, još od 2011. godine, a iduće godine na redu su izložbe o Lajosu Zilahyju, Jánosu Aranyu i Kornélu Szentelekiju.

Književnik, istoričar književnosti, pesnik, prevodilac i urednik Károly Szirmai rođen je 27. juna 1890. godine u Temerinu, preminuo je 6. oktobra 1972. godine u Vrbasu. Književna nagrada "Károly Szirmai" osnovana je 1975. godine i dodeljuje se jedne godine za delo napisano na srpskom jeziku, a druge godine za delo na mađarskom jeziku. Nagrada će se ove godine dodeliti 10. decembra u Matici srpskoj, a aktuelna izložba o piscu učiniće događaj svečanijim.

Tragom članka na portalu Vajdasag.ma

Tri priče Károlya Szirmaija u srpskom prevodu možete pročitati na ovim linkovima:

Poseta mrtvih

Poslednja kuća

Vozovi koji nestaju u mraku

Károly Szirmai rođen je na današnji dan 1890. godine

Károly Szirmai (1890.-1972.)

Károly Szirmai, jugoslavenski mađarski pisac, urednik, prevoditelj, rođen je na današnji dan 1890. godine.

Ovaj izrazito nadaren i plodan autor bio je vodeća ličnost jugoslavenske mađarske književnosti. Kao pisac, organizator književnih događaja i urednik, zalagao se za uredan jezik i visoke estetske kriterije. Dobitnik je više književnih nagrada, Oktobarske nagrade grada Vrbasa, bio je član Društva jugoslavenskih pisca, Međunarodnog Pen kluba, New Yorške akademije znanosti, dopisni član londonskog Royal Societyja, počasni doktor univerziteta, a kao gostujućeg profesora pozivali su ga na mnoge američke, europske i azijske univerzitete. 

Žeđ za svjetlošću

Zoltán Dér (Subotica, 1928.-2007.) pisac, književni povjesničar i novinar, napisao je slijedeće o Szirmaijevim novelama: 

„Szirmaijeve vizije smrti ne oživljavaju kraj vegetativnog postojanja, ni sitne strahote fiziološke propasti pojedinca. U njegovim vizijama smrti oblik dobivaju neke mnogo veće opasnosti, predosjećaji sveopće katastrofe koju izaziva smrt pojedinca. Vlakovi koji u njegovim novelama pristižu na šine ništavila, opterećeni okolnostima ljudskog postojanja, kao i sablasni događaji, dramski karakter dobivaju od duboko proživljenih briga i ljudske odgovornosti. Očaj kojim njegovi ljudi pale za sobom sve što je zapaljivo, govori o veličini žeđi za svjetlošću. Daljinu želja i mogućnosti Szirmai je i pod niskim nebom vrbaških večeri mjerio u razmjerama cjelovitog svijeta. Njegove vizije govore o takvom piscu koji je prema zahtjevima jedne velike književnosti znao promatrati i razmišljati o ljudskim stvarima po mjeri najviših vrhova postojanja."

Njegovu novelu "Poseta mrtvih" u srpskom prijevodu možete pročitati ovdje: karolj-sirmai-poseta-mrtvih

Karolj Sirmai POSETA MRTVIH

Herve Rotrou

Otkako su umrli, nisam ih još posetio. Jednog snežnog zimskog popodneva odlučio sam da odem do njih.
Prvo sam potražio svog starijeg brata koji je živeo u jednom selu kraj Dunava. Batrgao sam se duž meni potpuno otuđene ulice. Sneg se već topio, mukom sam se probijao kroz duboko lepljivo blato.
Na ulicama nikoga nisam sreo. To me ni najmanje nije iznenadilo, delovalo bi mi neprirodno da sam ijednog čoveka video.
Još nisam zaboravio u kojoj od mnoštva kuća živi moj brat. Niska kapija je bila zatvorena kao i vrata od stana. U kuhinji je sve stajalo na svom starom mestu, sve je bilo blistavo i čisto kao u vreme dok je majka još bila živa. Samo što je bilo hladno, studen je ledila kosti. Moglo se osetiti da se ovde godinama nije grejalo.
Na belim vratima koja su vodila u sobu bila je stara, bela čipkana zavesa. Pogledavši u sobu video sam brata kako hoda gore-dole. Bio je u svom zimskom, debelom, tamnosivom odelu u kojem je umro. Otvorio sam vrata od sobe potpuno prirodno, uobičajno kao i za vreme njegovog života.
- Došao sam kod tebe – rekao sam tiho bez ganutosti, bez užasnutosti zbog smrti, i stao nasred sobe stavivši ruke u džepove.
On je nastavio da tumara tamo-amo, stežući svoju sakatu ruku kao da ga boli. Mene nije ni pogledao.
- Ovde kod tebe je veoma hladno – nastavio sam i nije me bilo briga što ne obraća pažnju na mene. Osećao sam da je to tako prirodno.
Zatim sam razgledao sobu čiji je zemljani pod bio prekriven debelim kokosovim tepihom. Na stolu je stajala obla pepeljara puna opušaka; okrajci popušenih cigareta podsećale su na nervoznu noć pred smrt. Nagnuo sam se nad pepeljaru, ali miris duvana se više nije osećao.
Pored prozora, u pravcu zalaska sunca, stajao je zaklopljen crni klavir. I on je umro, kao što je sve umrlo u ovoj kući.
- Ti ćeš od sada uvek ovde živeti – počeo sam zamišljeno -, i kada ti i poslednji poznanik ode, niko te više neće posetiti.
Želeo sam da ga sažaljevam, a poneo sam se prema njemu tako bezdušno.
- Kažu – nastavio sam -, da si umro. Ja te i sada vidim onakvog kakav si bio poslednjih dana. Nemirno tumaraš po sobi, samo ti je brada sada veća, porasla, kosa ti je tvrda, a u tvojim sumornim crnim očima i sada se na trenutke zaledi obezumljen blesak osuđenika na smrt. Kažu da si umro, ali ja u to ne verujem, osećam da se još uvek boriš sa smrću.
- Ćuti! – izbilo je na ove moje reči naglo iz njega besomučno očajanje. Počeo je rukama kidati kosu koja mu je ostajala u pramenovima među prstima, pesnicama se udarao u prsa koja su odzvanjala mokro kao sunđer natopljen gustom čorbom.
- Ćuti! – urlao je. – Zar ne vidiš da trunem, a ti mi još dolaziš ovamo, ti, ti, koji živiš, ti prokletniče!
Ali ja nisam ustuknuo, ostao sam dalje da stojim. Posmatrao sam brata koji je sada već bio samo spolja čovek, koji još uvek umire, i koji za mene nikada neće umreti, dok sam živ. Stajao sam i nisam mogao krenuti. Odmakao sam se da ne bih morao da dotaknem svojim usnama njegove, iza kojih je već do grla nagomilano raspadanje želelo izbiti.
- Bio sam kod tebe, a sada odlazim – počeo sam polako dok je hodao gore-dole. – Danas me očekuje još jedan veliki put: otići ću i do njih. Ne znam kada ću ponovo doći ovde. Ali doći ću još jednom, makar samo i do tvojih vrata, da svratim do tebe još jednom; da vidim tumaraš li kao nekada davno, ili si se stišao napokon i ti, pa da se u staroj kući više ništa ne miče. Onda ću još jednom stati nasuprot večnog zalaska sunca koje krvavim rumenilom zuri u tamu tvog prozora i izaći ću na vrhovima prstiju.

Prevela sa mađarskog

Angela Pataki

Časopis Trag, Vrbas, decembra 2008.

Karolj Sirmai POSLEDNJA KUĆA

Herve Rotrou

Putovao sam peške, ne znam više koliko dugo. Odavno sam napustio poslednje selo, odavno sam sreo poslednjeg čoveka. Iz mraka noći prelazio sam u svitanje dana, hodao dok su dani i noći proticali. Zaboravio sam na dane, izgubio sam nit vremena.
Samo sam išao napred, pred sobom video skerletnu, beskrajnu jesenju pustaru, dugačku i uspravnu prugu na cesti, i topole postrojene kraj zemljišta. Iako me oštar severni vetar šibao po licu, meni se činilo kao da sve ovo nema veze sa stvanošću. Kao da je sve ovo samo drhtava slika koju sledeći trenutak može oduvati, istrgnuti u večnu noć. Ni sâm nisam bio više od neizvesnog lebdenja, sunčev naslikani odblesak nekog udaljenog sunca.
Ne znam koliko sam dugo hodao. Vetar me napadao i sve jače šibao po licu, sumrak se sve brže približavao.
Onda sam skrenuo sa svog puta desno, na korovitu, mrku poljanu. Koraci su mi neprestano zapinjali o vrežice kupine, divlji hmelj i poljske vaši. Nastavio sam da idem iako je džinovska lomača zapaljena na zapadnom dnu neba već padala u žeravicu.
Dugo sam se tako batrgao, a onda sam u polumraku koji se lagano širio ugledao kuću sa trščanim krovom, okrenutu svojim stražnjim delom prema severoistoku. Obrisi drugih kuća mogli su se videti u daljini, mada u to i nisam bio potpuno siguran. Onu sa trščanim krovom sam međutim mogao jasno razabrati. To je bila poslednja kuća i potpuno se gubila u pustari. Približavao sam joj se ganuto.
Niska kapija preprečila mi je put. Bila je to bedna tvorevina, čemerni plot: nekoliko dužih, debljih motki prebačenih preko dva čvornata stuba. Sklonio sam nisku kapiju lako i kročio u dvorište koje je bilo svega pedalj, prazno i pusto u svojoj bedi. Ali dud koji je stajao tik uz ogradu, u susednom pustošu, nikada neću zaboraviti. Sa svojim dvema otfikarenim, krnjim rukama koje je pružao prema nebu izgledao je kao bespomoćno, sakato ljudsko peklinjanje. Kako je kidao nemilosrdni severni vetar ovo jedno jedino drvo! Kao veliku sivu pletenu maramu moje majke dok je stajala tamo na tremu rumenosmeđim licem išibanim vetrom, ili očevu raščupanu kosu. Oh, kako mi ih je bilo žao što sam morao ovako da se sretnem sa njima, na samom rubu pustare, u poslednjoj kući.
Ne sećam se da li sam ih pozdravio, ali znam da sam ih pitao:
- Zar ovde živite, oče?
Gledali smo se bez reči, kao oni koji znaju da je ovo moralo biti baš ovako. Možda smo i glave sagli, ali nismo plakali. Zatim sam koraknuo na trem, uhvatio oca za ruku. Udubila se lagano se kao testo, ili kao mekana glina, i ostala je tako udubljena. Naježio sam se. Osećao sam da mi je otac mrtav. I majka. Tamo unutra u kući je ledeno, a ne može se ložiti!
Utučen, pogledao sam unazad. Bože, na dnu neba se više ništa ne vidi osim jedne blede pruge.
- Moram da se vratim – rekao sam okrenuvši se prema njima. Tako me je bolelo što oni moraju da ostanu tamo na rubu velike pustare, u poslednjoj kući, i da uzalud, uzalud čekaju zoru.
Krenuo sam nazad. Možda se nisam oprostio od njih, ali se jasno sećam da je majka viknula zamnom:
- Kuda ideš, sine?
- Ne znam, majko – sagnuo sam glavu. Vraćao sam se nazad batrgajući se preko korovite pustare i dok je oko mene padao mrak neprestano sam zapitkivao sebe:
- Kuda, zapravo kuda ja idem?

Prevela sa mađarskog

Angela Pataki

Časopis Trag, Vrbas, decembra 2008.

Laszlo Kerekeš VAJDENHAJM Tumaranje duša na rubu bestelesne crne rupe

Herve Rotrou

Odlomak iz eseja:

Poslednju deceniju i po sretao sam često Karolja Sirmaija, preminulog u Vrbasu 1972. godine. Prizori njegovih predela, koje sam poistovećivao kao izvorne ne samo na osećajnom planu, pratili su me na svakom koraku. Slike koje su me pomoću mojih retrospektivnih prepoznavanja dovele u sadašnjost, u blizinu mikrokosmosa njegovog duha, preraslog u međuvremenu do kosmičkih prostora. Tako sam imao prilike da uporedim analitički rad svojih ličnih uspomena sa svime što je taj mikrokosmos ostavio u tkivu svoje literature svom prosto već nepostojećem pokoljenju.

Sumnjam da postoji danas iko u Vrbasu ko bi čitao Sirmaijeva dela, kao što ih je i za njegovog života bilo veoma malo. Zbog toga sam se ja potrudio, tehnikom domišljatog dugolinijskog kosmonauta blatnog mora, da tamo gde me je sudbina uputila, sakupljam svoje privatne nalaze u cilju ponovnog uspostavljanja mozaika njegovog dela razasutog u daleke svetove, to jest u mom slučaju lično inventarisanje.

Početkom devedesetih godina prošlog veka, preturajući u gomili knjiga na nekom berlinskom buvljaku, došla mi je u ruke, na moje veliko iznenađenje, njegova zbirka pripovedaka "Vizije tišine". Pečat „Pokrajinskog zavoda za zapošljavanje Novoga Sada“ na klapni knjige ukazuje da je ovaj primerak izdanja imao jedan teško pretpostavljajući, mističan put.

U biblioteci berlinskog Humbolt univerziteta naišao sam pri tom na svezane tomove časopisa "Hid". Obrisao sam sa njih višedecenijsku prašinu skladišta kao jedini posetilac ovih izdanja, da bih mogao pojedine listove da položim na staklenu površinu kopir aparata osetljivog na talog finih čestica prašine.

Kasnije sam otkrio i to da u Vedingu, okrugu izvan nemačkog glavnog grada, nalazi Zucker-Museum, to jest Muzej šećera. Tema sadašnje izložbe je povest industrije čokolade, dok osnovnu građu čini proizvodnja šećera. Povodom toga su na uvećanim fotografijama prikazane šećerane i sredine fabričkih naselja našeg kontinenta u XX. veku. Zimi, u proleće, leti, u jesen, za vreme kampanja, pre i posle toga. Optičkom zamenom odgovarajućih zavičajnih elemenata uspomena, stigao sam ponovo u Vrbas kod Karolja Sirmaija, to jest do sebe, a ujedno i do taloga na dnu kazana istorije, u spirinama rastvorene lepljive melase naših pokoljenja.

Očigledno da ni ovog puta nije bio slučajan moj povratak takvoj ličnosti, vojvođanskom mađarskom piscu koji je ostao pojmovno neostvaren, i isto tako i ostavljen, a predstavljao je - bar za mene - pisca izuzetne ličnosti evropskih dimenzija. Mada svojevremeno on nije tako razmišljao, bolje reći nije ni mogao da razmišlja u takvoj kategoriji jer doba u kojem je živeo unapred je bilo isključivo za šire evropske ili za globalne međunarodne odnose. Ostao je usled svog izolovanog životnog prostora teskoban u prostiranju, neprevođen na strane jezike i nepoznat do dana današnjeg. Sa druge strane delovao je kao pisac manjine, u svojevrsnoj sredini zagušljive atmosfere čiji su okovi osrednjosti prisiljavale na večno prilagođavanje, i nije bio prijemčiv da šire popularizuje svoja snažno simbolički naglašena literarna dela.

Premda su Sirmaija njegovi savremenici držali pomalo za čudaka, ekscentrika, on se neprestano sudarao sa mehanizmima lokalnih pravila koja su odbijala svaki duhovni kvalitet za koje se moglo reći da je DRUGAČIJI. Ipak, u vražjem kolu uzastopnih preokreta društvenih sistema, uspešno je ispunjavao svoj rafinirani kontinuitet zahvaljujući zapravo relativnoj nezavisnosti koju mu je pružao posao pouzdanog službenika šećerane. Činjenica fizičkog prestanka egzistencije našeg palančki urbanog pisca, konzervativno građanskog držanja, odneo je u grob izglede i šansu da se afirmiše u svetskim razmerama. Kretanje novih, neobičnih epoha živih, pak, po pravilu gutaju važnost i vrednost stilistike mrtvih.

Primo Levi, Sirmaijev talijanski savremenik, radio je kao inženjer hemije u jednoj torinskoj fabrici prehambene industrije, dok je sebe smatrao, na sreću, piscem.

Sirmai se usidrio u jednom udaljenom zakutku, u zoni gde se mađarska i srpska kultura neposredno dodiruju, ravnajući se prvenstveno prema veličini mađarske književnosti na razmeđi dveju stoleća. Navigaciju njegove svesti odredio je, u nedostatku lokalnog svetionika, stvaranje sudbinske mitologije u svojoj dosta složenoj etničkoj sredini. Rodio se i odrastao u Bačkoj za vreme Monarhije, da bi se kasnije vratio iz Budimpešte u prostor preko granice, u reon na jugoslovenskoj strani. Pozvan pisac, između dva rata urednik književnog časopisa, smatrao je jedinim fokusom svoju već unapred ograničavajuću realnost. I to tako, da su upravo događaji njegove svakodnevice davale povoda i nudile građu njegovim snažnim vizionarskim novelama, ili pak teške, sive nijanse opterećujućeg čuvstva egzistencije. Umetnost pisanja o "vanjskom svetu" viđenom kroz prizmu mašte ovog strpljivog svedoka nikako nije dokumentovanje, niti pusto ilustrovanje ljudske i društvene realnosti, jer se on nije zanimao za komentarisanje površinskih tendencija, niti je nastajao da pouči i apeluje na pažnju ionako gluvih ušiju. U prvom planu njegovih dela koja izviru iz upućenosti na sebe, nalazi se akustika prigušenih krikova TIŠINE, večno oguljena metafizika nepremostivo smežuranih stvari u ćorsokak njegove životne forme. Inače, ni trajna harmonija puna čovekoljublja prema okolini i užoj sredini nije ga podsticala na dnevno-političke, savitljive iskaze odgovarajućim službenim idejama poretka. Za faktore i činioce promenljivih vlastodržaca ideološki neupotrebljiv, usamljena povučenost pisca subjektivnih gledišta, to jest nedostatak stvarnog književnog konteksta i kriterijuma, razrešili su ga uniforme prisiljenosti. Zbog toga je, na primer, glatko ostavio za sobom slabe, nejake novele koje je kao takve odenuo u uverljivu autentičnost svoje jedinstvenosti, intelektualnu originalnost koja je u potpunom skladu sa suštinom naših predela. Da li je u nekom pogledu bio avangardan, zacelo ni istorija književnosti ne može jednoglasno da oceni. Činjenica je takođe da je skoro svaka novela ekspresivnog naboja, dok se u nekima pojavljuju elementi nadrealizma. Majstor pripovedanja kratke forme, razvijao je niti svojih priča u izrazito modernoj srtukturi, dok je mnoštvom prizora i slika prividno jednostavnog realizma razvio jedan osoben, njemu svojstven stil. Kako Sirmaijeve teme proizilaze iz svakodnevice osetljivog posmatrača vezanog za jedno te isto mesto, za radni sto službenika šećerane, retko oživljava kodirani sistem kmetstva i filozofiju folklora, već radije na neki način "prolazne ljudske senke", generalizovane tipove jedinki čiji su likovi već otišli nekuda ili se na vodama unutrašnjeg mora nekakvog imaginarnog predela, u stanju fatalno žigosanih brodolomnika, spremaju za nastupajuće preminuće i išcezavanje. I sam Sirmai se nosio sa naličjem ograničene sudbine sa duševno-osećajnom identifikacijom, a ujedno i sa moralnom strogošću koju je veličanstveno oslikavao u svojim književnim delima, što se kod njega manifestuje u fantazijama bezizgledne lične sudbine čoveka i njegovim dramatičnim predavanjem prolaznosti. U vojvođanskoj književnosti sličnu zamašnost moralne dimenzije Karolja Sirmaija nalazimo samo kod Ervina Šinkoa, čija se izvanrednost ne ogleda u usudu potčinjene individue, nego u tome što je psihološke i etičke konflikte svojih likova merio normama ideologije svetske revolucije. Sa druge strane Sirmaijevo uzbudljivo delo crpi motive iz osobenosti situacije čoveka bačenog u stegu očaja naših krajeva, zbog čega ono označava kjučnu metaforu vojvođanske mađarske književnosti (nažalost zanemarene), koja se odigrava u cikličnim prelomima.

 

Prevela sa mađarskog

Angela Pataki

Časopis "Trag", Vrbas, maja 2009.

(Na mađarskom jeziku objavljeno u časopisu "Hid", septembra 2003.)

Karolj Sirmai VOZOVI KOJI NESTAJU U MRAKU

Samuel John Peploe. Still Life with Coffee Pot, c.1905.

Zastrašujućom, beskrajnom pustarom jurio je voz sumanutom brzinom. Samo su prozori vagona sevali povremeno u čađavu noć. Iznenada je železnička kola protresao jak trzaj i čuo se strahovit, hrskavi prasak. Odbojnici na vagonima su se sudarili i nasumice zazveketali. Između točkova čulo se otegnuto praskanje i prštanje, kao da se hiljade i hiljade zgnječenih kostiju drobilo u paramparčad. Vozovi što su jezdili iznenada su zastali na pruzi.
Bledi konusi svetlosti prhnuli su po vagonima, putnicima je poslednja reč zastala u grlu. Ukočeni i onespokojeni virili su u noć.
Neko je negde zalupio vratima kupea, zatim je ponovo nastala tišina. Samo je izdaleka odzvanjalo grozničavo siktanje zastalih lokomotiva.
Prošlo je mnogo vremena a vozovi su još uvek stajali na istom mestu. Naposletku se začulo neko puckaranje, točkovi su počeli tromo i sporo da kruže. Usledio je prasak i zbunjeni vagoni uzmakli su se zvekećući. Iz cevi za sprovođenje pare čulo se zadihano dahtanje, lokomotive u daljini su još jednom zavrčale i njihovo teško siktanje više nije ometalo noć.
U jednom vagonu neko je naglim trzajem otvorio prozor i viknuo u tišinu:
- Šta je, šta se desilo?
Niko mu nije odgovorio, a duž pruge se nije nigde videla svetlost lampe.
Putnik koji je gledao kroz prozor sačekao je još neko vreme. Učinilo mu se naime kao da im se neko tiho približava između šina i zatim naglo zastaje.
- Ko je to? – viknuo je ponovo u noć.
Odgovora ni ovoga puta nije bilo. Napeto je osluškivao, ali tajantsveni crni predeo koji se prostirao oko njih ćutao je u samrtnoj tišini. Odjednom ga je obuzelo osećanje da mu iz zastrašujućeg mraka ogromne oči prianjaju na lice, ispijajući njegovo bledilo.
Zgrožen, otvorio je prozor jednim naglim trzajem.
Osvetljeni vagoni su i dalje stajali na pruzi kao sablasni mrtvački vozovi.
Ljudi su bez reči sedeli u ledenim pancirima straha. Svi su oni slutili da se desilo nešto kobno, ali nisu mogli sebi tačno predočiti šta. Niko od njih nije imao snage da započne razgovor o tome. Ali osećao je svako da ova noć više nikada neće proći i da je iznad njihovih glava zastalo da visi VREME.
Dugo je vladala tišina, zatim su se izdaleka čuli otegnuti uzvici:
- Hej! He-ej!
Čelični prsten užasa stezao se kao obruč oko srca ljudi koji su sedeli u vagonima. Lica su počela da im se znoje, usne se bezvučno otvarale, ruke se podizale drhteći, prstima su nasumice džagali u vazduhu, usta se razvukla u urlike i raspukla se bez glasa u ništavilu. Reč iskupljenja nije se mogla ni tada roditi. Ponovo su se dakle vraćali sebi, a VREME je stajalo, i stajalo, a vozovi čekali.
Odjedanput su ponovo odjeknuli prethodni uzvici:
- Hej! He-ej!
Uzvijali su se preklinjajućim bolom i nestajali u samrtnim uzdasima. Svi su osećali da u velikoj i crnoj, tajantsvenoj pustari umire neki čovek.
Njihove duše, kao kakvi rudnici metala sa mnogobrojnim nišama, odbijala su nanovo očajne krike. Uzalud su ruke prilepljivali na svoja uznemirena srca, uzalud je haos nametljivih predstava pomerala njihove usne, tek što bi krici utonuli, ponovo bi poletali sa vrha nekog novog brega i preletali bi noć beznadnim zavijanjem.
Napokon je utihnuo unutrašnji nemir, prestala je vrtoglava igra usana i ruku, putnici su se umorno naslonili na klupe u kupeima.
Dugo vremena se ništa nije pomeralo. Onda se odjedanput učinilo kao da se neko kreće pored pruge. Njegovi koraci su u početku propadali na travnatom terenu, zatim je zašuštala šljunkovita ivica pruge. Čuo se bučan udarac: bacio se na železnički nasip. Koraci su mu lupnuli na nizbrdnom delu nasipa.
Jedan – dva – tri – četiri...
Tihi šum na boku vagona. Nešto se primiče prema gore, zatim zazvecka prozorsko staklo i začu se krzanje tankog glasa: oštar, tvrd nokat na staklu.
Odjednom su se svi okrenuli napolje. Zurili su u crne prozore, pogledima koji se iskrivljuju u užas; žutim licem prilepljenim na prozorsko staklo gledala je u njih strahovita TIŠINA.

Prevela sa mađarskog
Pataki Angela

Časopis Trag, Vrbas, decembra 2008.