 |
Magnus von Plessen, Untitled (17), 2014
Izvor: pinterest |
U snu se veoma često krećem po razrušenim zgradama. Obično su ogromne,
izdižu se u vis poput zamkova, kao da se istežu iz sveta, a njihovi vrhovi možda već nisu ni ovde. Događa se da iskočim kroz neki od presvođenih prozora
na spratu. Drugi put otkrijem u zgradi tajne puteve, prošetam kroz njih, sa
vremena na vreme živim u zidovima.
Kada legnem da spavam, snovi se poređaju preda mnom kao u čekaonici. Ne
dižu buku, ne vrebaju jedni druge, sede mirno jedan do drugog. Uvek me preplaše,
ali mi posle to postane polako prirodno, mislim da je baš to trenutak kada i utonem
u san. Nikada ne zavrašavam nijedan od tih snova, zato mogu bilo kada da ih
nastavim, nikada ne sanjam sasvim nove. Mogu da se prošetam na lice mesta nekog
sna od pre pet godina, na neko mesto gde sam, recimo, samo jednom bila, ali mi
dolaze i takvi snovi u kojima se često krećem.
Gledala sam u papirić, stara kuća-reka, pored toga tri vertikalne linije.
Do juče su bile samo dve. Sipala sam malo kafe. Smeđa tečnost, na ovom svetlu
gotovo crna, glasno je curila a čašu. Setila sam se reke. Tamo smo noćas morali
da otrčimo. Bili smo u staroj zgradi koja je ličila na zamak, ili možda u
tvrđavi. Bilo nas je desetak, ljutilo me što ne mogu svakog da se setim. Moguće
je da su mi svi oni bili prijatelji. Bežali smo, stara zgrada nije bila
bezbedna. Nije bilo ničeg zastrašujućeg kao u nekim otrcanim horor filmovima.
Nije to bila noćna mora, nije bilo ni vriskanja, ni krvi, ni očaja. Jednostavno
smo morali da trčimo.
Nisam osećala strah i videla sam da ga ni ostali ne osećaju. Bilo je to moranje,
u strepnji smo pokušavali da se oslobodimo nečega. Zgradu smo napustili skrivajući
se, krenuli smo šćućureni iza stubova i žbunja, iako nikog nismo
videli osim nas. Nisam znala od koga se krijem, ali nisam htela da me taj neko pronađe. Nismo
napredovali u grupi, svako je išao svojim putem, nismo bili jedinstveni. Kao da
smo se takmičili ko će dalje da stigne, ali smo ipak bili zabrinuti jedni za
druge. Do visoke kapije je vodila dugačka staza, do tamo smo neometano trčali, kao da su nam dali prednost. Kroz rešetke smo
mogli da vidimo prostor koji se nalazio pred nama: šuma, ali prostor koji je
ipak ličio na selo, kuće u nizu, pri dnu protiče reka. Bila je širokog korita, tiho
je žuborila, u tom brzaku se još moglo plivati. Treba dospeti tamo, to je
bezbednost, voda. U ulici se nalazilo i jednostavno školsko dvorište, sa dve
ljuljaške, ograđeno starim kamenim zidom. Tamo sam se sakrila, tamo sam čekala
trenutak kada ću moći iznenadno da kročim u vodu i da se cela ova stvar konačno
završi. Videla sam da je nekog uhvatio. Podigla sam se, glava mi je visila
preko zida koji je okruživao školu i znala sam da će me ugrabiti, ali ništa nisam
osećala.
Patos ispod mene je bio hladan, na to sam se probudila. Tavanica je bila
daleko, gotovo da je nisam ni videla. Ukrašeni luster mi je bio poznat, gledala
sam u njega i ranije. Opet sam bila u kući, uhvatio me je, ali se ništa nije
dogodilo: samo me je vratio. A ja sam opet krenula i pokušavala sve do jutra da
stignem do reke.
Restoran je zatvarao u deset, do tada sam bila sa tanjirima. Vozila sam se
kući na biciklu, okrećući pedale brzo u mraku, a napravila sam i dodatne
krugove. Istuširala sam se mlakom vodom, česmu sa crvenom oznakom samo zimi
otvaram malo više. Uradila sam još neke stvari, obične, kao bilo ko drugi: vrtela kanale na televiziji, ali utišano, jer sam usput slušala muziku. Namazala
sam ruke, voda ih je isušila. Onda sam pokušala svesno da teram sebe negde, da
izbrojim crvene stvari u sobi, baš bi bilo dobro zaspati u ovome, sanjati. Na
kraju se pojavio neki trg, ja sam se odmah digla u sedeći položaj i krenula u
mraku da škrabam olovkom. Povlačeći linije, počela sam da brojim povratke.
Prevela s mađarskog
Angela Pataki
Objavljeno u knjizi Aqua Incognita - Savremeni mađarski/srpski pisci o rekama
Hedvig FERENC (1998, Targu Sekujesk, Rumunija) piše pozorišnu i književnu kritiku, takođe i prozu. Trenutno je na master studijama na Univerzitetu u Segedinu, na specijalizaciji iz primenjene književnosti.
