Klaus Tevelajt dobitnik je nagrade "Teodor Adorno" za 2021 godinu

Klaus Theweleit. Foto: tagebuch.at

Pisac i teoretičar kulture Klaus Tevelajt dobitnik je nagrade „Teodor Adorno“ grada Frankfurta za 2021. godinu. Prema objavi grada autor je jedan od „najuticajnijih i istovremeno najoriginalnijih teoretičara kulture i književnosti na nemačkom govornom području“. Njegovo delo „Muške fantazije“ smatra se standardnim delom Kritičke teorije. Upravni odbor nagrade je naveo da se Klaus Tevelajt od ranih sedamdesetih godina dosledno bavi temama koje imaju uticaja sve do današnjih dana.

Nagradu „Teodor Adorno“ dodeljuje grad Frankfurt svake treće godine, počev od 1977. godine, u znak sećanja na frankfurtskog filozofa i glavnog predstavnika takozvane Kritičke teorije. Nagrada služi za promociju i priznavanje izuzetnih dostignuća na polju filozofije, muzike, pozorišta i filma. (deutschlandfunkkultur.de)

"Negativna simbioza sa telom majke"

Patrik Katuc razgovara sa Klausom Tevelajtom o navodnoj krizi muškosti.

Razgovor na nemačkom jeziku.

Kapitalno delo Klausa Tevelajta "Muške fantazije" promenulo je način na koji razmišljamo o nasilju, ratu, genocidu. Na nemačkom jeziku je delo objavljeno prvi put 1977. godine, a u srpskohrvatskom prevodu 1983. godine u izdanju Grafičkog Zavoda Hrvatske, u prevodu Vilme Ožbolt i Branka Ožbolta. Danas se primerak na srpskohrvatskm jeziku vrlo teško može naći, tu i tamo se pojavi pokoji primerak po antikvarnicama:

Izvor: antikvarijat-bono.com

Pažnje vredan tekst Svena Rajharta "Muške fantazije Klausa Tevelajta - Uspšena knjiga sedamdesetih godina" pročitan je u radio emisiji "Refleksije" Radio Beograda 3, više o tome odnosno odlomak iz tog teksta na ovom linku: sven-rajhart-muske-fantazije-klausa

Klaus Theweleit dobitnik je Nagrade SCHILLER grada Mannheima 2016

Klaus Theweleit. Foto: swr.de

Čestitke profesoru!

Klaus Theweleit dobitnik je ovogodišnje Nagrade "Schiller" grada Mannheima. Zbirka njegovih eseja na srpskom jeziku izašla je nedavno, 2012, u izdanju KarposBooks​. Eseje su prevodili Dejan Aničić i Angela Pataki.

Eseji u zbirci LOGICAL, RADICAL, CRIMINAL govore o nedavnim ratovima na Balkanu, ali se dosta razlikuju od svega što se na tu temu može pročitati na ovim prostorima. Više o tome pročitajte u knjizi o kojoj nekoliko rečenica ima i na blogu.

Osim ove zbirke Klaus Theweleit ima i druge eseje, intervjue i novinske članke prevedene na naše jezike, a njegovu izvanrednu knjigu u četiri toma MUŠKE FANTAZIJE preveli su 1983. Vilma Ožbolt i Branko Ožbolt.

Nagrada „Schiller“ grada Mannheima dodjeljuje se ličnostima koji su svojim radom pridonijeli kulturnom razvoju na izvanredan način.

Djela Klausa Theweleita bave se nasiljem muškaraca nad ženama u mitovima, stvarnom životu i pop kulturi. Opisuju društvene fenomene kroz uvide psihoanalize, književnosti, umjetnosti, pop kulture i politike. Njegova najnovija knjiga Das Lachen der Täter – Psychogramm der Tötungslust izašla je 2015. i govori o muškoj agresiji koja se manifestira u masovnim ubojstvima i terorističkim napadima, između ostalih bavi se i slučajem Andersa Breivika.

Na ovom blogu ima još nekoliko tekstova Klausa Theweleita, link je ovaj: tekstovi, Theweleit

Klaus Theweleit LOGICAL, RADICAL, CRIMINAL

Klaus Theweleit

LOGICAL, RADICAL, CRIMINAL

Karpos, Loznica 2012.

Broj stranica: 149

Preveli sa nemačkog Angela Pataki i Dejan Aničić

Odlomak iz ove knjige po izboru Ištvana Kaića objavljen je u aprilu 2013. u E-novinama, nalazi se na ovom linku:

http://www.e-novine.com/kultura/kultura-tema/82157-PlayStation-Jugoslavija.html#

Korice knjige

Članak iz e-novina. Iz knjige: Tevelajt K., Logical, Radical, Criminal, Karpos, Loznica, 2012.

Logical, Radical, Criminal                                                                             
09.04.2013
PlayStation Jugoslavija
Piše: Klaus Theweleit

„Nešto nije u redu, madmoazel?“ „Kako se zove ono kada nevini sede u jednom uglu, a krivci u drugom?“ „Ne znam, madmoazel.“ „Razmisli, tikvane. Kada je neko sve upropastio, kada je sve izgubljeno i kada novi dan počinje, a čovek, uprkos svemu, diše.“ „To se zove svitanje, madmoazel.“

Klaus Tevelajt. Photo: badische-zeitung.de

„Teorema o ucenjenoj lojalnosti“ 

„Teorema o ucenjenoj lojalnosti“ upada mi u oči na flajeru grupe „Kultur und Strategie. Kunst und Krieg“ Bejzona, Broksa [1], sročena povodom simpozijuma o novim ratovima i njihovom značaju za našu „kulturu“. Ova teorema kaže:

„Politika kulturnog identiteta se sastoji u tome da se manjine huškaju, da se ističe njihova kulturna autonomija, ako treba i nasiljem. [...] Izmišljeni pojam kulturnog identiteta ne postoji u realnosti, on je kontrafakt, konstrukcija kojom se ucenjuju svi koji mu pripadaju, a lukavo isključuju i iskorišćavaju svi oni koji mu ne pripadaju.“

Ovo prilično tačno i sažeto opisuje sve što se u pojedinim zemljama Balkana dešavalo poslednjih deset godina, odnosno u kojoj je meri narasla etnička, nacionalna, a time i verska svest, jer je u većini jugoslovenskih republika religioznost bila površna; religija za većinu stanovništva nije bila sastavni deo svakodnevnog života, niti im je određivala način života.

To se sasvim lepo može videti na primeru mostarskih muslimana u filmu Posle sezone (Nachsaison, 1997) Pepea Dankarta i Mirjam Kvinte. Autori su pratili Košnikovu misiju – pokušaj Hansa Košnika da tokom jednogodišnjeg mandata evropskog koordinatora uspostavi sporazum između Hrvata i Muslimana koji su bili sa jedne strane Neretve, reke koja je delila grad, i Srba i Roma sa druge strane. Taj pokušaj je konačno propao zbog otpora Hrvata koji su polagali prava na ceo grad i podrivali sve dogovore o zajedničkoj upravi prema kojima nisu imali prevlast. Košnik je pretrpeo neuspeh i zbog slabe podrške zemalja Evropske unije, na šta se u filmu i žali.

U filmu se prikazuje grupa starih muslimana koja govori „Mi smo sve to davno zaboravili... da jutrom gledamo u pravcu Meke... molitvu... veru kao svakodnevno usmerenje... to nam je ovde postalo nevažno; bili smo Mostarci među Mostarcima. Nakon prinudne podele morali smo sve to ponovo da učimo, prisilno, pod pritiskom događaja. Sada živimo i krećemo se u jednom muslimanskom getu, gde nas takoreći nadgledaju da li se pridržavamo osnovnih verskih pravila... pesama... rituala, sve moramo ponovo da učimo i da praktikujemo... sve stoje odavno bilo izumrlo“.

Na sličan način se žali jedna Hrvatica u vezi s njenim prinudnim preobraćanjem u Hrvaticu: „Moj muž je bio Srbin, sada je mrtav. Morala sam da napustim svoj dom i sada moram da živim među Hrvatima sa kojima zapravo nemam ništa zajedničko i čije nacionalističke ciljeve ne delim“.

Poseban kuriozitet u tome jeste da je većina Hrvata u Mostaru došla u njega da živi tek za vreme rata. Uselili su se u napuštene kuće, u kuće koje su proglasili napuštenim, čiji su stanovnici bili prvo izbačeni, a potom prognani na drugu stranu reke. Sada je grad strogo podeljen na hrvatski, bolje očuvan deo, i na muslimanski, razoreniji deo, i postoji jedno novostvoreno, veštačko stanje – situacija koja ima malo veze sa prethodnim stanjem u gradu, pre ratnih sukoba. Ali uz podršku katoličkih sveštenika Hrvati održavaju nacionalističko-verska bogosluženja na gradskim trgovima, pevaju pesme poput „Naše večno hrvatsko tlo“, a pošto se napiju u kafanama prete kalašnjikovima svakom ko posumnja da ima prava na „njihov“ Mostar.

Ono što se u tom ratu izvelo i uspostavilo ideološkim i oružanim nasiljem, jeste prisilno nametnut i iznuđeni kulturni identitet, verska ili etnička pripadnost. Upravo je ta situacija i zahtevala uspostavljanje novih granica između novih nacionalnih država.

Foto: e-novine.com

Na Balkanu se taj model odigravao s punom podrškom Zapada, odnosno s tolerisanjem, ali uvek prema humanitarnom principu da se ne podržavaju razvijene hibridne forme. Upravo zbog toga je Sarajevo postalo zastrašujući slučaj modela. Za Sarajevo još više važi sve ono što je rečeno za Mostar: potpuno hibridni grad na svim mogućim nivoima – stambene četvrti, kafići, radio stanice, mesta za zabavu, grad sa otvorenom, slobodnom omladinskom kulturom, naravno veoma zapadno orijentisanom u muzici, odevanju, tetovažama, i ostalim „zamkama“ ... i, sasvim razumljivo, s brakovima između pripadnika raznih grupa i religija, u načelu mirna kultura bez želje za ratom. 


Mešanje i razgrađivanje nasilja; zatiranje mešovitosti i dalje nasilje 

Svuda u svetu gde se mešaju razni životni stilovi i raznoliko stanovništo, primećuje se opadanje nasilja i opadanje spremnosti na rat; iščezava veštačka mržnja među onima koji su „ograđeni“. To je priroda razvoja urbane izmešanosti, priroda urbane degetoizacije.

Za vreme rata je to, naravno, manjkavost jer se ljudi u kosmopolitskom okruženju odriču spremnosti na oružanu borbu radi očuvanja postignutog, oni u tom slučaju radije napuštaju mesta gde ne mogu više živeti bez nametnutog rata, ne pristaju da ikome dopuste da ih ubija zbog bilo kakvih glupih razloga. Radije odlaze da žive negde drugde – u Francusku, Nemačku, Austriju, Ameriku, u zemlje bez otvorenih građanskih ratova. [2] Zbog ratne situacije u ta mesta pristiže sve više ljudi koji agituju protiv lokalnih oblika izmešanosti, koji takoreći „bez cilja“ gađaju „grad“ sve do njegovog uništenja, da bi potom zaposeli vakuume moći, pokrenuli verske borbe, sve dok velike crkve i džamije ne budu gorele „sa obeju strana“. Ko bi tačno znao ko ih je zapalio? Niko ne zna. Kao što se u pojedinim slučajevima ne zna tačno od kog je metka, koje granate, neko poslat u smrt, na onu stranu, svom „Tvorcu“.

U filmu „Odisejev pogled“ Teo Angelopulos nam govori o ,,u načelu“ anonimnom, anonimno ubijenom, štaviše nezainteresovanom vojniku-ubici. Slika na kojoj se ništa ne vidi. Zimski dan u Sarajevu... sneg i izmaglica... stanovnici se raduju i plešu u gustoj magli. Magla znači da nijedan snajper ne može da pogodi sa brega... ljudi sada mogu da izađu... na ulice... plešu... pevaju.... ceo orkestar se pojavljuje niotkuda... sablasni glumci... grupe mladih medu kojima su izmešani Srbi, Hrvati, Muslimani igraju Romea i Juliju... igrališta i pozornice se pune... Glavni lik filma, filmadžija A (= Odisej) bio je u potrazi za iščezlom kopijom grčkog filma s početka veka i sada je postigao svoj cilj: sutra će imati pred sobom film braće Manaki iz 1902. godine... zbog kojeg je ceo Balkan prošao uzduž i popreko... imaće svoju životnu sreću u rukama... a grad pleše u magli... deca se zaneseno drže za ruke... pevaju... i nestaju u magli... majka, u strahu, pita: „Gde ste?“... čuju se zvuci motora... kamion... vrata koja se zatvaraju... glasovi... ništa se ne vidi... majka nestaje iza maglenog zida... „Deco, gde ste? Trebalo je da sačekate!... Saša!... Hoćete li nešto da pojedete?“... Čuju se deca kako pevaju, u magli, negde... onda glasovi muškaraca... jedan se može razaznati, lišen osećanja: Naš Gospod i Tvorac je sve pokvario. Razume se, do kraja uprskao. „Decu prvo.“ „Ne, decu ne! To ne dozvoljavam!“ „Dobro. Hoćeš i ti dole do reke?“ „Ne moju decu! Gde ih odvodite?!“ Čuju se pucnjevi i uzvici. „Bacite ih u vodu sa ostalima.“

Čuju se zvuci tela koja padaju u vodu... onda pevušenje nekog muškarca, jednog od onih vojnika-ubica koji se i dalje ne vidi. Muški glas: „Takav je život. Tvorac je uprskao stvar. Vraćam vas vašem Tvorcu“.

Još dva pucnja, zatim plotun... Zatvaraju se vrata od automobila, auto se udaljava... Odisej Harvi Kajtel sledi šumove... njegova mrtva dragana u snegu...

Sve ovo je prikazano strahovito tačno. Nije važno ko ubija, već što se ubistvo u svakodnevici rata dešava sa dozvolom nekog boga, nekog svetovnog autoriteta svejedno kog: neka se ubija... Tvorac je uprskao stvar... takav je život... (kalašnjikovi)...

U filmu Didija Dankarta Wundbrand snimanom u Sarajevu 1995. godine, jedan mladić koji nema ni dvadeset godina govori pred kamerama da je ubio više ljudi i da je silovao osam žena... on je bezosećajan, kao i muški glasovi u magli... on ne zna zašto je to uradio... nema potrebe da za to iznalazi bilo kakve izgovore... osuđen je na smrt... i nema potrebe da išta prikriva... mada prosto ne zna zašto... samo zna da su tu bili i drugovi... ovi na ulicama... a i oni u prostorijama... svi su to radili... zašto onda ne bi i on... on se ponašao u skladu sa važećim zakonom...

On je jedan od ljudi koji ranije uglavnom nisu živeli u gradu... ili čak ni sada ne žive... koji uopšte uzev dolaze ili su poslati iz svojih mesta kao najamni vojnici „sa etničkim ili verskim nalogom“... i koji će biti vraćeni nazad u svoje provincije, u svoja brdska sela... Oni su oslobodili zemlju od „mešovitih“... o kojima ništa nisu znali... Tvorac je uprskao stvar...

Slično viđenje „ubijanja“ kakvo je imao Angelopulos, imao je i Žan-Lik Godar u njegovom sarajevskom filmu Forever Mozart. U gotovo 10-ominutnoj orgiji pucnjave vide se ljudi kako se spotiču ulazeći u kadar snimka i posle ponovo izlaze iz kadra... postoje dve vrste ljudi: naoružani i nenaoružani... oni što su nenaoružani izvlače nogu iz zemlje... nejasno je „kome ili čemu“ pripada, onom koji je pucao ili onom koji je pogođen... automobili takođe ulaze u kadar i ponovo nestaju iz njega... mercedes sa minhenskim tablicama... italijanski, hrvatski automobili... jedno oklopno vozilo... kreće malo napred, malo unazad... usred svega toga u nekoj šumskoj kolibi ljudi iz Crvenog krsta... sede i čekaju uz flašu rakije, sve dok se ne raziđe dim... onda prekopavaju. 


Vakuum moći i „mafijašenje“ 

U velikom broju slučajeva te su ubice ruralnog porekla, ljudi iz planinskih sela sa snažnim patrijarhalnim background-om, čijim su porodicama vladali očevi-komandanti i gde su deca svoje prve pištolje dobijali u kolevkama, kao što se Hans Košnik žalio. Ti ljudi ništa ne znaju o urbanom i obično oni napadaju mešovite kulture.

Onda ti seoski ljudi nestaju, pošto su stvorili prostor koji će sada okupirati novi vladari koji će, naravno, ostati. Veštiji iz te grupe, njihov rukovodilac, ostaje i polaže temelj za političke i ekonomske bande koje formiraju mafije u svim tim „novostvorenim“ oblastima koje su, u trenutku nakon borbi, manje ili više mesta i oblasti bezvlašća. U svim delovima bivše Jugoslavije ove mafije kontrolišu ne samo crno tržište, trgovinu pogonskim materijalom, drogom i oružjem, nego i zvanične trgovačke i privredne aktivnosti. [3] Istorija neojugoslovenske mafije može da se pročita u reportažama Paola Rumiza. [4] 

Rumiz je italijanski novinar, jedan od najboljih poznavalaca Balkana poslednjih decenija, koji je tamo i bio prisutan za vreme ratova. Rumiz opisuje „mafijašenje“ balkanskih društava na svim mestima gde se izjalovila dominantna mešovita kultura, gde su je uništile grupe najamnih vojnika, bludnici sa sela, na vrlo dobro poznat način... patrijarhalne prastene iz kamenog doba... za koje važi osveta, odnosno krvna osveta... Svako novorođeno dete iz „ove kulture“ se još u kolevci uči da rukuje oružjem, tvrdi Hans Košnik u filmu Nachsaison... Njima gradovi nisu bliski, poslati su tamo u elegantnim džipovima i sa igračkama-oružjem, sa nekoliko fundamentalističkih rečenica na usnama naučenih napamet (ako uopšte)... oni su unajmljeni i nakon izvršenog posla ponovo vraćeni, da bi oslobodili prostor za novosazdanu lokalnu ili čak uvezenu privrednu i švercersku mafiju sa podrškom nacionalista, koja je zaposela čak i ideološko-propagandne službe, novine, televiziju, mesta moći koja su ostala upražnjena.

Photo: www.br.de

Mafija ove sorte, gangsterski kapital koji slobodno pliva i traži mesto za ulaganje, sa pravim pasošima i parolom: „Pravo na samoopredeljenje naroda!“, teško naoružani i spremni da ubijaju, još ne postoje u modelu Kordobe Jusefa Šahina: oni su novi evropski kalibar... odrasli u tokovima novca internacionalnih Under Cover kapitala... odrasli i blagosiljani u petropavlovskoj anđeoskoj vodici, odrasli na filmovima o Kumu američke Činečite... [5]


Živeti dalje. Mešati se dalje 

Sudbina pogađa, kao i uvek, one koji žive da bi život učinili miroljubivijim... vrednijim življenja.... oni uvek gube... previše su nenaoružani... i stalno se nadaju da se istorija neće uvek ponavljati... što ona ne čini uvek... postoje amplitude klatna u dužim fazama razuma... postoje pošteđene generacije... postoje trenuci hvatanja daha... postoje čak i pobede... napredak ženskih prava... postoje društva koja se sama defundamentalizuju... ali vitezovi krsta i polumeseca ne spavaju... oni čekaju svoju priliku... tokom dugih perioda... nisu ih pobedili sasvim... do sada... njih je bilo moguće samo razvodniti u sopstvenim zemljama... i uvek ponovo počinjati... proterati njihove preostale snage iza crkvenih stepenica... ako čovek ne želi da puca u njih... a pucanje jeste suprotno mešanju... dakle mešati se dalje, sve dok se ovi što uklanjaju mešovitost ne mogu više nadomestiti...

[1] Bazon Brocks (pravo ime Jürgen Johannes Hermann Brock, 1936-), nemački teoretičar umetnosti, univerzitetski profesor i umetnik. Smatra se pripadnikom Fluxus-a. - Prim. prev.

[2] Upor. Rada Iveković, Autopsie des Balkans, Graz, 2001; tu se opisuje „nesposobnost“ Titove dece da se suprotstave uništenju mešovitih društava.

[3] Lidija Er, luksemburžanska službenica Evropskog saveta, naziva trgovinu ženama, koja je posle trgovine oružjem i drogama, trećim najjačim izvorom prihoda od ilegalnih poslova u zemljama bivše Jugoslavije. U zapadnoj Evropi prodato je poslednjih godina 500 000 žena iz srednje i istočne Evrope.

[4] Paolo Rumiz, Masken filr ein Massaker, Miinchen, 2000.

[5] Pre iskrcavanja američkih borbenih jedinica u Drugom svetskom ratu na Siciliji, proverili su da li mafija pruža podršku invaziji. [...] Američko okretanje ka OVK je novo izdanje nekadašnje uspešne strategije udruživanja sa mafijom protiv diktatora.

*Iz knjige: Tevelajt K., Logical, Radical, Criminal, Karpos, Loznica, 2012.

Prevod: Angela Pataki

Odabrao: Ištvan Kaić

http://www.e-novine.com/kultura/kultura-tema/82157-PlayStation-Jugoslavija.html# 

Klaus Tevelajt LOGICAL, RADICAL, CRIMINAL

LOGICAL, RADICAL, CRIMINAL
Klaus Tevelajt

150 strana

Karpos, 2012.

Postoji mnogo knjiga o ratovima, kao i o nedavnim ratovima na Balkanu. Međutim, zbirka eseja Klausa Tevelajta Logical, Radical, Criminal posve se razlikuje od drugih dela koja se o toj temi mogu pročitati na srpskom jeziku. Pišući nekonvencionalnim stilom, on uzroke i ciljeve ratova i raznih etničko-verskih sukoba u Evropi, Aziji, Americi i Africi podvrgava radikalno levoj, pacifističkoj kritici, koja u svom središtu ima "muškarca" i raznovrsne vidove njegove socijalizacije, čija se suština retko i sporo menja. Tevelajt takođe oštro kritikuje ulogu nemačke zvanične politike u razbijanju Jugoslavije, kao i ulogu Zapada u celini, prepoznajući u tome ne samo imperijalističke, nego i stare nacionalističke i muško-patrijarhalne porive.

O autoru.
Klaus Tevelajt je rođen 1942. u Ebenrodeu, u istočnoj Pruskoj. Studirao germanistiku i anglistiku u Frajburgu i Kilu. Predavač na brojnim nemačkim univerzitetima, kao i u Evropi i Americi. Svetsku slavu stiče studijom Muške fantazije iz 1977/1978. godine, klasičnim delom o fašističkoj svesti u kome se oslanja na psihoanalizu, ali i na radove Deleza i Gatarija. Među njegova važnija dela spadaju četvorotomne Knjiga kraljeva i Pokahondin kompleks.

Preveli sa nemačkog

Angela Pataki i Dejan Aničić

http://www.karposbooks.com/

Sven Rajhart MUŠKE FANTAZIJE KLAUSA TEVELAJTA - USPEŠNA KNJIGA SEDAMDESETIH GODINA

U dve emisije REFLEKSIJE, koje su se emitovale na Trećem programu Radio Beograda u ponedeljak, 14. maja, mogli ste da slušate tekst nemačkog istoričara Svena Rajharta "Muške fanztazije Klausa Tevelajta - uspešna knjiga sedamdesetih godina".

„Za istoriografsko delo Klausa Tevelajta Muške fantazije, u kojem se problematizuje telesna i rodna istorija fašizma može se, prema tumačenju Svena Rajharta, tvrditi da je inovativno u dva smisla: s jedne strane dekonstruktivistički pristup literaturi Dobrovoljačkih četa (Freikorps) dvadesetih godina prošlog veka, koji se ogleda pre svega u izostanku linearne strukture ovog dela, što je, s druge strane, uslovilo i inovacije u sadržaju, te je ovim delom otvoren prostor za tematizovanje do tada neistraženih aspekata nacionalsocijalizma i fašizma.

Uticaj Muških fantazija na levičarski pokret druge polovine sedamdesetih godina XX veka značajan je utoliko što je delo doprinelo daljem razvoju suštinskih aspekata ovog pokreta, koje Rajhart u tekstu podrobnije razmatra: kao prvo, knjiga je ostvarila prelaz od klasično marksističkog ka psihološko-postmodernom građenju teorije; kao drugo, svojim tumačenjem fašizma dala je prilog centralnoj temi levičarskog miljea; kao treće, knjiga se podrazumevala kao prilog tadašnjoj visokoaktuelnoj diskusiji o polovima; kao četvrto, dovršila je promenu uspostavljenog ponašanja kasnih sedamdesetih godina ka „politici prvog čoveka"; kao peto, bila je u službi alternativne levičarske estetike i kao šesto, govorila je o nasilju i terorizmu.“

Najava radio emisije REFLEKSIJE na sajtu Radio Beograda 3

www.rts.rs

http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/1466/Radio+Beograd+3/1102272/Sven+Rajhart:%22Mu%C5%A1ke+fanztazije%22+Klausa+Tevelajta.html 

Odlomak iz teksta Svena Rajharta "Muške fanztazije Klausa Tevelajta - uspešna knjiga sedamdesetih godina":

Sven Rajhart. Foto: www.rts.rs

Književno-naučna disertacija Klausa Tevelajta publikovana 1977/78. godine i ocenjena summa cum laude, računa se među najznamenitije i najneobičnije primerke svoje vrste. Kasnije se međutim pokazalo da Klaus Tevelajt uprkos dobrim ocenama nije osvojio ulaznicu za univezitetsku karijeru. 1977. godine Frajburški univerzitet nije hteo nijednom da mu dozvoli održavanje proseminara zbog njegove „neobuzdane inteligencije“ – kako je to utvrdio lokalni književni naučnik Gerhard Kajzer prilikom specijalnog glasanja o dodeli polovine mesta savetnika za Tevelajta i kako je to Rudolf Augštajn popularizovao u Špiglu.

Činjenica je da ne se može govoriti o strogoj građi dvotomnog dela. Među mnogobrojnim stripovima i slikama nalaze se dugački izvori citata na 1.174 štampanih strana, koji su ponekad veselo-asocijativni, a ponekad ništa ne znače. Tu su zatim pasaži koji su u uskoj vezi sa teorijama i tumačenjima od Sigmunda Frojda i Vilhelma Rajha sve do Melani Klajna i Žila Deleza/Feliksa Gatarija, i u kojima se materijal odgovarajuće tome objašnjava. Knjiga je pri tome sve samo ne linearna ili napisana u jednom dahu. Prelistavanje i preskakanje stranica su u ovoj mreži prozračno napisanih rečenica poželjna i uzeta su u obzir. Tevelajt je u jednom intervjuu predložio: „Moje knjige treba čitati više kao neki film, a ne kao tradicionalni tekst.“ Činjenica je da knjiga sadrži, pre svega u drugom tomu, pored beskonačnih kolaža citata takođe i zbijeno napisane i teoretski ambiciozne „scene“ ili take-ove, koji podvlače zaključak Benjamina Cimana da „Muške fantazije“ mogu i danas da važe za knjigu koja je „na isti način genijalna kao što je i konfuzna“.

Ovo anti-akademsko delo koje je istovremeno i zasićeno teorijama, objavljeno prvo u izdanju Roter šterna, osim svoje tvrdoglavo vijugave strukture argumentacija zadivljuje i time što je odmah nakon objavljivanja izazvalo rasprave ne samo u alternativnom levičarskom Pflasterštrandu ili u feminističkom Kuražu, nego čak i u Špiglu, Cajtu, Frankfurter algemajne cajtungu, Frankfurter rundšauu, uvažavala se i u radijskim prilozima, a Rudolf Augštajn ga je u svojoj osmostraničnoj recenziji u Špiglu pohvalio kao „najuzbudljiviju publikaciju godine na nemačkom jeziku“. Autor je postao intelektualna zvezda, ne samo u alternativnom levičarskom miljeu. Tačno 25 godina kasnije knjiga se pojavila u novom izdanju Piper ferlaga 2000. godine, dok je u međuvremenu imala svoje mestu u Rovolt ferlagu i Dojčen tašenbuh ferlagu. Rasprodata je u međuvremenu preko 200.000 puta i prevedena je na američki, srpskohrvatski, holandski, švedski i italijanski jezik. Od 1998. godine Tevelajt je profesor umetnosti i teorije na poznatoj državnoj akademiji umetnosti u Karlsrueu i stoga ga odavno ne posmatramo samo u nastavničkom zvanju na Institutu za sociologiju Frajburškog univerziteta. Za mnoge novinare on je „sveprisutan“ u „nauci i feljtonu.

 Čime se bavi ova uspešna knjiga? Tevelajtov rad bavi se pre svega literaturom Dobrovoljačkih četa (Freikorps) dvadesetih godina prošlog veka; istražuje fašističke muške fantazije i fantazije nasilja ove soldateske u preko 250 romana ili memoara. Pri tome dekonstruiše stil jezika kao i sadržaj ove literature, a u centar svoje analize postavlja sliku žene, odnos tela i ratne izveštaje. U lektiri rukopisa sedam krajnje različitih glavnih ličnosti, ispostavlja se da su oni u osnovi poznavali samo tri tipa žene: majku, „belu bolničarku“ i bludnicu. Kod ovih muškaraca Dobrovoljačkih četa, kaže Tevelajt, ne radi se na kraju krajeva o (vrlo često bezimenim) ženama, nego o vladanju nad ženskim delom u njima samima. Njihove nežne, strastvene, žive i erotske elemente su borci Dobrovoljačkih četa hteli da „o-bez-žive“ i usmrte. Oni su bili „ne-do-kraja-rođeni“ muškarci koji su svoja osećanja u slobodnom proticanju težili da opkole u telesni štit. To im je uspevalo kada su razvili fantazije o svetim, pristojnim i plemenitim ženama, jer su ih one sve privlačile seksualno. U ovoj literaturi bile su to supruge i čedne grofice, koje su se hrabro suprotstavljale proleterskoj plimi. Suprotna slika svemu tome je bila predstava o komunističkoj bludnici, koju je jednostavno trebalo streljati. „Pohotne Spartanke“ i „komunističke vulve“ morale bi da se prerade u „krvavu kašu“. Takve fantazije obeživotvorenja ženstvenoga možemo pratiti u jednom gigantskom metežu razmišljanja i analogiji citata unazad sve do 17. veka, asocijativno upletene u vekovima stare diskurse modeliranja muške emocionalnosti.

Fašizam je prema Tevelajtu bio zato toliko atraktivan, jer je obećavao nesankcionisano ispunjenje ovih vekovno starih želja. Fašizam je dakle prevodio, kako Tevelajt piše, „unutrašnja stanja u ogromne spoljašnje monumente“. Pri tom su na centralnom mestu stajale tri „percepcije identiteta“ i zahvata na telu: najpre „ispražnjen prostor“, dakle (nasilno) uspostavljanje jasnosti, reda, čistote i preglednosti bez ženskog „rojenja“ „neodređene“ i „prljave“ mase; na drugom mestu „krvava kaša“, sa značenjem izbavljujućeg impulsa, reza ili eksplozije protiv ženske seksualnosti koja je pretila da proguta i koja se suviše približila; a na trećem black out, koji je pak značio samomučenje, jačanje i kažnjavanje sopstvenog tela sve dok vojnički muškarci više ne bi osećali strujanje sopstvenih požuda (2 tom, strane 268-279). Strah pred ženskim (koji je tematizovan u prvom tomu) je konačno i strah pred rastvaranjem ega, koji je opisan u drugom tomu kroz muški akt nasilja. Rat postaje neka vrsta rođenja,  obzirom da princip patnje stvara jedno vlastito vojničko sopstvo.

Za čitanje iz današnje perspektive, skoro trideset godina nakon prvog izdanja, ova knjiga treba pre svega da se čita kao važan dokument vremena i da se kontekstualizuje istorijski. Da li može da se čita kao izraz kulture kasnih 70-ih godina prošlog veka i kao svetonazor alternativne levičarske scene čijem je frajburškom delu pripadao i Tevelajt? U drugom delu ovih izlaganja „Muške fantazije“ (ponovo) čitamo kao istoriografsko delo o telesnoj i rodnoj istoriji fašizma. Šta možemo da kritikujemo na Tevelajtovom radu iz današnje istorijsko-naučne perspektive, i gde se u ovoj knjizi mogu još uvek naći podstrekivački potencijali?

Prevela sa nemačkog

Angela Pataki

Tekst na nemačkom je objavljen 2006. godine u časopisu Zeithistorische Forschungen.

Klaus Tevelajt GENŠER I HOLIVUDSKI SCENARIJI

Članak objavljen u nedeljniku NIN broj 3057 od 30.07.2009. godine.

Intelektualci i umetnici u Evropi odgovorili su na pitanje da li je razbijanje države Jugoslavije bilo neophodno - prilično jasnim ne, kao Teo Angelopulos, Grk. U tome su videli osnovu sledećih, nepotrebnih ratova, a genšerov akt nazivali su jednodušno pokretačkim impulsom.

Formula "Teorema iznuđene lojalnosti" bode mi oči sa flajera grupe Kultur und Strategie, pripremne grupe Bejzona Broksa (Bazon Brocks) za višečlani simpozijum o novim ratovima i o jnihovim značenjima za našu "kulturu". Ova teorema kaže: "Politika kulturnog identiteta se sastoji u tome da se manjine unutar većinskog društva podstiču da održe svoju kulturnu autonomiju, u krajnjem slučaju nasiljem (...) Izmišljanje pojma kulturnog identiteta nema realnog ekvivalenta, on je kontrafakt, konstrukcija za ucenjivanje svih onih koji mu pripadaju i eksploatatorsko isključivanje svih onih koji mu ne pripadaju."

To prilično tačno i sažeto opisuje sve što se u pojedinim zemljama Balkana dešavalo poslednjih 10 godina, koliko su se etnizovale, nacionalizovale, time i ponovo re-regionalizovale, jer za većinu jugoslovenskih republika nešto kao religioznost je postojalo samo površno; za mnoge grupe stanovništva religija odavno nije bila centralni element svakodnevice, nije određivala životna pravila.

To može sasvim lepo da se vidi na primeru Muslimana iz Mostara, u filmu Nachsaison Pepea Dankara (Pepe Danquart) i Mirjam Kvint (Miriam Quinte). Filmski stvaraoci su pratili tamošnju Košnikovu misiju; pokušaj Hansa Košnika da za vreme jednogodišnjeg mandata ovlašćenog evropskog koordinatora uspostavi sporazum između Hrvata i muslimana na jednoj strani, ali i Srba i Roma na drugoj strani Neretve koja razdvaja grad. Pokušaj je konačno propao zbog otpora Hrvata, koji su polagali prava na ceo grad, i podrivali sve pogodbe o zajedničkoj upravi u kojima nisu dominirali; isto tako je i Košnik pretrpeo nesupeh zbog oskudne podrške zemalja Evropske unije, na što se i žali u filmu.

U filmu postoji čitava grupa starih muslimana koji kažu "mi smo sve to davno zaboravili... da jutrom gledamo u pravcu Meke... molitvu... religiju kao svakodnevno usmerenje... to nam je ovde postalo nevažno; bili smo Mostarci među Mostarcima. Nakon prinudne podele morali smo sve to ponovo da učimo, prisilno, pod pritiskom događaja. Sada čučimo u jednom muslimanskom getu, gde nas takoreći nadgledaju da li se pridržavamo osnovnih religijskih pravila... pesama... rituala, sve moramo ponovo da učimo i da praktikujemo... sve što je bilo odavno izumrlo."

Slično se žali i jedna Hrvatica u vezi sa njenim ponovnim, prinudnim prevodom u Hrvaticu: "Moj muž je bio Srbin, i kada je on umro morala sam da napustim svoj dom; sada moram da budem među Hrvatima, sa kojima zapravo nemam nikakve veze, dakle sigurno ne želim da se pridružim njihovom nacionalizmu..."

Poseban "štos" u svemu jeste da je većina Hrvata u Mostaru došla tamo da živi tek tokom rata; dakle u napuštene kuće, odnosno za kuće koje su objasnili da su napuštene, odnosno u kojima su stanovnike prvo izbacili, zatim prognali na drugu stranu reke. Sada je grad strogo podeljen na hrvatski, na bolje očuvani deo, i na muslimanski, značajno više uništen, i postoji jedno sasvim novo stvoreno, veštačko stanje, situacija koja ima malo veze sa prethodnim stanjem grada, pre borbenih dejstava. Ali uz podršku njihovih katoličkih sveštenika održavali su nacionalna bogosluženja na trgovima grada, pevali pesme poput "naše večno hrvatsko tlo" i dodatno pretili kalašnjikovima u kafanama svakom ko bi posumnjano da ima prava na "njihov" Mostar.

Ono što se u tom ratu sprovelo, trebalo da sprovodi ideološkim i oružanim nasiljem, jeste pre svega isticani, a potom i iznuđeni kulturni identitet, religija ili etnička pripadnost. Iz toga je sledilo zahtevanje novih granica u novim nacionalnim državama. 

GENSCHER GAMES. Sasvim pogrešno se pretpostavlja da se sve ovo razvijalo takoreći "prirodnim tokom"... da je izraslo iz haosa propale mnogonacionalne države. Proces ove "propasti" imao je svoj prethodni tok u zapadnoj finansijskoj politici; rušenje Jugoslvaije nije započelo tek nakon pada Berlinskog zida i raspada Sovjetskkog Saveza i gvozdene zavese. Godinama ju je pratila uvek agresivna zapadna privredna politika. Mišel Čosudovski prikazuje kako su zapadni krediti koje je Jugoslavija dobijala od evropskih banaka i Svetske banke tokom 80-tih i još i za vreme Titovog života, uvek bili povezani sa nalogom da se započeta socijalizacija fabrika ne nastavi, odnosno da se stopira. Novac su davali jugoslovenskim preduzećima koja su već radila na pretkapitalističkom nivu, ostali nisu ništa dobili; što je između ostalog bitno potpomagalo mentalitet koji je pljačkao preduzeća sve dok je bilo ičeg da se nosi - uspešna zapadna bankarska strategija uništavanja produkcionog modela Jugoslavije, kaže Čosudovski. Ovde, kao i na mnogim drugim mestima, fundamentalisti slobodne tržišne privrede imali su uvek prst na obaraču, ili bolje, kako oni sami više vole da kažu, svoju ruku u igri... nadajući se nekom Genšeru "odozgo"...

Pad Zida nije bila tako iznenađujuća stvar kao što nam je to predstavljeno... na tome se radilo... kreditnom politikom Zapada, podrškom takvih "etničkih grupa" koje su želele da razore višeetničku državu Jugoslaviju. Ne samo kao što se desilo sa sovjetskim blokom: sa zapadnim direktivama nesnabdevanja komekon-zemalja, dakle odsecanju Istoka od najnovijih elektronskih čipova, izazova trke u naoružanju, znajući tačno da to previše uzrujava ekonomske potencijale Sovjetskog Saveza... jednom će on već nestati, bila je to uvek svesna strategija, tačka koje su bili svesni, kako blok, tako i ovi "van bloka". Brane koje su trebale da prsnu...

Genšer je svih godina čekao na to, radio na tom rušenju; on je bio čovek koji je ovu politiku osmislio najjasnije i na najodlučniji način u Nemačkoj sproveo. Kada bi u Saveznoj republici Nemačkoj posle Hitlera bilo još u politici zločinaca, kojih na sreću nema, Genšer bi sigurno imao pravo da bude u prvim redovima. Milošević je mogao svoju nesrećnu veličinu potpuno da ispolji tek na Genšerovoj grbači.

I kako je vešt Genšerov tajming... povukao se brzo, nakon što je bacio svoje diplomatske bombe... "Kinkel, preuzmite Vi"... Scena sa linije paljbe... izmešten u privatnost... televizijskih ekrana... stanovništvo Balkana neka pojede skuvano... shodno tome slavili su ga u glavnim gradovima nove mafije... kao heroja prava za samoopredeljenje naroda... zaslužnog da se ulice nazovu njegovim imenom... trgovi... njegov žuti pulover vijori se na režimskim zgradama... Slovenija i Hrvatska razmišljaju o preuzimanju genšerovski žute boje u grb svojih država...

Sve to nije nikakava nova strategija, dakle... zasnovano još oko 1200. godine, still going strong... ali potpuno nepoznata među dotičnim slavujima Zapada... gde su i oči i uši krcate pesmama o sopstvenoj demokratiji... humanokratiji... koju su doneli na svet i koju još uvek donose...

"Posebno je sama Nemačka docnije probleme u Jugoslaviji delimično proizvela, zbog suviše ranog priznavanja nezavisnosti Hrvatske i Slovenije. To objašnjava između ostalog i opomena generalnog sekretara Ujedinjenih nacija De Kueljara nemačkom ministru spoljnih poslova Genšeru u pismu od 12. decembra 1991. godine: '...prerana selektivna priznavanja će povući za sobom proširenje konflikata u tako osetljivim regionima. Takav razvoj bi mogao da ima teške posledice po celu balkansku regiju, a moja lična nastojanja da osiguram (...) neophodne uslove za primenu mera za održavanje mira u Jugoslaviji, ozbiljno bi bila ugrožena.' Nemačka politika je, dakle, delom sama napravila probleme, sa kojima se kasnije morala vojno da se izbori." (Gert Sommer, Menschenrechtsverletzungen als Legitimationsgrundlage des Jugoslawiens-Kosovo-Krieges?, Der Jugoslawienkrieg - Eine Zwischenbilanz, Münster 2001).

Intelektualci i umetnici čitave Evrope odgovorili su na pitanje da li je razbijanje države Jugoslavije bilo neophodno prilično jasnim ne, kao teo Angelopulos, Grk. U tome su videli osnovu sledećih, nepotrebnih ratova, a Genšerov akt nazvali su jednodušno pokretačkim impulsom. Samo među prosvetljenim Nemcima, zelenima, socijaldemokratama i libertinskim novinarima održala se trvdoglavo fama da ovaj čovek treba da bude ovdašnje otelotvorenje Kipa slobode, u najmanju ruku. 

DŽIN HEKMEN U IRANU, ILI - DVE VRSTE "PRAVA": U zapadnoj jezičkoj upotrebi postoji za tu vrstu ratova dvostruki jezik, "dvostruki standardi", naime veoma različito vrednovanje sličnih događaja u zavisnosti od postojećih scena i aktera. Za zahteve Kurda u Turskoj važi da je Turska NATO-država i za nju važi pravo očuvanja vlastitih granica shodno aktuelnom stanju, što znači da se prema Kurdima, koji tome prete, rukovode kao prema neprijateljima NATO-a, što znači da je turska vlada ima(la) odrešene ruke da se prema njima ponaša kao prema "teroristima" i "autonomistima". Da Turska nije NATO-država, mogli bismo poći od toga da bi politika NATO zemalja prema Kurdima bila upravo suprotna: naoružali bi Kurde, ojačali stremljenja ka autonomiji, ka razbijanju turske države. Kratko rečeno: zapadna podrška koju je OVK doživela na Kosovu na svom putu ka moći, u "autonomnom" etničko-albanskom Kosovu (ili slično kao u Makedoniji), mogla je da se iskaže i Kurdima u Turskoj. Njihov peh je što je Turska već NATO-država. Slično važi i za Irce i Veliku Britaniju, za Baskijce i Španiju, itd.

Princip je tkao jednostavan kao što je i pouzdan u svojoj primeni: politička, kulturna i religiozna stremljenja manjina ka otcepljenju, ili čak i religioznih manjina, u postojećim nacionalnim državama ili tzv. mnogonarodnim državama se uvek podržavaju preko zapadnih industrijskih i vojnih sila, ako ne pripadaju zapadnim savezima, ako dakle njihovo političko slabljenje ili propadanje služi stravanju vakuma moći u koje nagomilana snaga zapadnih vojski i/ili zapadne ekonomije može da prodre. Argumenti za takva prodiranja, intervencije, itd, dolaze po pravilu iz kutije sloboda ljudskih prava, sloboda naroda na samoopredeljenje i religijskih sloboda, a primeniće se prema principima argumentacije advokatskih kancelarija koji treba da pronađu odgovarajući argument za svoju klijentelu, što će reći prema principu: kako da izvrdam važeće pravo na najubedljiviji način. Veoma ubedljivo je obaranje velikiz diktatora iz neposrednog susedstva (= "pred našim kućnim vratima"), koji se, ukoliko sami ne izniknu, dovlače u tu svrhu u neophodnom broju. ("Stvaranje monstruma" u Jugoslaviji; izveštaj Marka Terkesidesa: "Jedan poznati član nezavisne opozicije u Beogradu ispričao je sledeću epizodu: Ubrzo nakon izglasavanja Miloševića, pozvali su ga u ponovo otvorenu američku ambasadu da bi sa njim vodili razgovore o budućnosti Srbije. Tamo mu se prezentovala samo jedna lista ljudi sa kojima bi trebalo da se sarađuje u budućnosti. Kako je i mislio, polovina tih osoba sa liste bili su ratni zločinci, druga polovina korumpirana. "Vi stvarate monstruma", rekao je prisutnima. "Da", odgovorili su mu, "ali to je naš monstrum." M. Terkesides, TAZ.)

Sve ovo nije nikakva tajna, sve je odavno u ritmičkim razmacima izbrbljano po novinama, bioskopima. U filmu "Državni neprijatelj br. 1" Tonija Skota (Holivud 1999), u kojem je reč o ilegalnim metodama nadziranja modernom državnom visokom tehnologijom, postoji agent koji radi za NSA, iako on, iz ličnih razloga, mutira u protivnika svoje tajne službe. On se oduševljava "starim, dobrim, vremenima" u NSA, dakle u National Security Service, najvećem i najmoćnijem aparatu američke tajne službe... Gospodin Bril, koga igra Džin Hekmen... kome se, kao i uvek, veruje svaka prljava reč: "Kako je tada bilo lepo, boravili smo u Iranu na granici sa Avganistanom... i isporučivali pobunjeničkim Avganistancima oružje i informacioni materijal u borbi protiv Rusa... sve dok stvar sa porukom nije došla u Teheran... revolucija... bilo je gotovo sa prijateljstvom... gotovo sa lepim životom... morali smo da napustimo Iran...".

Tako je to sa holivudskim scenarijima... nakon 11. septembra 2001. ovakvi pasaži ne bi više dolazili u bioskope, lep modellstory o tome kako je NSA iz Irana hranila i sponzorisala avganistanske islamiste, prethodnike talibana. Čitalac se možda seća da je Bela kuća reagovala krajem septebra 2001. i da je zvaničnom željom zatražila od Los Anđelesa novi produkcioni kod Holivuda, da dobrovoljno otpusti producente, režisere i pisce scenarija: molimo ubuduće bez korumpiranih političara, prljavih agenata tajnih službi i policajaca u vodećim ulogama, svakako ne američkih... kao što je to u "Državnom neprijatelju br. 1", gde je glavni gangster agent tajne službe koji je na korak od toga da postane zamenik direktora NSA. Daje da se ubije neki republikanski kongresmen koji mu stoji na putu.

Ruku na srce, zavera u kojoj zamenik šefa nemačke Savezne obaveštajne službe dozvoljava da ubiju poznatog člana Hrišćansko-demokratske unije jer mu je ovaj bio suviše labav u pitanjima "prakse saslušanja", nisam još video da se desilo u nemačkoj TV cenzuri... Holivud to čini... katkad, i uvek iznova... Ne znam šta je bilo sa traženim proudcijskim kodom... ali da su Bušov klan i talibani u svojoj ranoj fazi imali uske kontakte... i o tome su novine pisale... sve to nije nikakva tajna... postoje i novinari istraživači... ugledni, hrabri... sve ima svoje vreme, svoj čas, svoje mesto pominjanja... to sve nije sasvim neočekivano. Kao građani zapadne demokratije treba da znamo o tim stvarima... u čemu se inače sastoji njena nadmoć... treba da se zna ko i kako sprovodi ove strategije i ko je u poziciji da ih kontroliše...

Kada izrone fenomeni raspadanja država unutar zemalja zapadnih saveza, trebalo bi da znamo da oni moraju da se savladaju i sruše. Kada se oni brane naoružano, kada su fundirani kulturno, religiozno ili etnički, razume se da bi trebalo da se klasifikuju kao terorističke organizacije, koje moraju da se suzbiju i isuše. Reč je o ljudima sa istim razlozima za otcepljenje, koji zapadne strane drugde naoružavaju i podstiču gde god i kako god umeju. Zakon glasi: spolja destabilizovati, postojeće nacionalne države podrivati; kod kuće se stabilizovati, postojeće nacionalne države štititi, i gde god je moguće dalje centralizovati. Dakle, nećemo se nipošto dati nasamariti, ne, nas vrbuju, naše razumevanje, naše odobravanje... za humanističko vođenje rata protiv rđavih...

Dvostruko pravo je uvek javno - čak sasvim otvoreno - manifestovano u zapadnim egalitarnim sistemima; jedan za rat, jedan za kulturu. Ovo trajno kršenje zakona kroz princip merenja dvostrukom merom u javnosti se potpuno odobrava. Ne zove se čak ni "kršenje zakona", nego "zaštita države", i zaštita države ide ispred zakona, to je stari princip evropskih despotija kao i demokratija; kod nacista se zove SS, ali to nikako nije njihov izum, i njihovim nestajanjem nije i ono nestalo. Ako se kršenje prava ne zove "zaštita države", onda se zove politička ili privredna prednost, a isto tako važi i za bezuslovnu. (...)

U balkanskoj politici poslednjih 12 godina nije bilo drugačije sa samovoljnim ukazivanjima na "pravdu" i "nepravdu". Pri tom ne bi trebalo misliti da oni koji izvode ovu politiku, dakle Šreder, Fišer, Šarping, postupaju tako iz sopstvenih lično-političkih pobuda. Oni to doduše čine, ali nama "vladaju" pre kao nosioci funkcija koji rade upravo ono što se od njih očekuje - jer bi inače bili otpušteni. U tom pogledu zeleni sa-delikventi u vladi nisu "izdali" čak ni "osnovna načela vlastite politike." Uz pristanak vlade na podelu vlasti na saveznom nivou, daju se u delikvenciju, što znači u tehničko-upravno, vojno, policijsko i ideološko sprovođenje jasno defisinanih državnih i privrednih zahteva. Da li tom prilikom jedan Šili (Schily) "lično" više, ili jedan Vicorek-Zojl (Wieczorek-Zeul) "lično" manje uživa u slasti života u dozvoljenom prestupu, dakle život političara ne samo u ponuđenom, nego u traženom kriminalitetu, potpuno je svejedno. Svaki tamo "izabrani" hiper-ništa, ili ranije heavy-weight-nešto, činiće isto ono što su činili Šreder-Fišer-Šarping u Rambujeu ili za nekim drugim konferencijskim stolom: u bezgraničnoj solidarnosti (što znači u saglasnom saučesništvu) sledili diktat zapadne državne mafije na putu globalizacije. "Dobar je onaj ko je za nas": to je principijelna norma nepravde koju svako vidi, niko ne može da previdi. Ako se postulat prihvata kao osnova trenutno važećeg političko-vojnog prava.

Vladajući ljudi Zapada slede trenutno kriminalitet intervencionizma ljudskih prava, koji se izgovara presudnim svesnim kršenjem prava dominirajuće sile SAD: zaobilaženje Ujedinjenih nacija u korist NATO sile u jugoslovenskom ratu plus odbijanje SAD da se potčine Međunarodnom sudu (započeto odbijanjem SAD da priznaju presudu Haškog tribunala za američke intervencije u Nikaragvi).

Prevela sa nemačkog

Angela Pataki