U dve emisije REFLEKSIJE, koje
su se emitovale na Trećem programu Radio Beograda u ponedeljak, 14. maja, mogli
ste da slušate tekst nemačkog istoričara Svena Rajharta "Muške fanztazije Klausa
Tevelajta - uspešna knjiga sedamdesetih godina".
„Za istoriografsko delo Klausa
Tevelajta Muške fantazije, u kojem se problematizuje telesna i rodna istorija
fašizma može se, prema tumačenju Svena Rajharta, tvrditi da je inovativno u dva
smisla: s jedne strane dekonstruktivistički pristup literaturi Dobrovoljačkih
četa (Freikorps) dvadesetih godina prošlog veka, koji se ogleda pre svega u
izostanku linearne strukture ovog dela, što je, s druge strane, uslovilo i
inovacije u sadržaju, te je ovim delom otvoren prostor za tematizovanje do tada
neistraženih aspekata nacionalsocijalizma i fašizma.
Uticaj Muških fantazija na levičarski pokret druge polovine sedamdesetih godina XX veka značajan je utoliko što je delo doprinelo daljem razvoju suštinskih aspekata ovog pokreta, koje Rajhart u tekstu podrobnije razmatra: kao prvo, knjiga je ostvarila prelaz od klasično marksističkog ka psihološko-postmodernom građenju teorije; kao drugo, svojim tumačenjem fašizma dala je prilog centralnoj temi levičarskog miljea; kao treće, knjiga se podrazumevala kao prilog tadašnjoj visokoaktuelnoj diskusiji o polovima; kao četvrto, dovršila je promenu uspostavljenog ponašanja kasnih sedamdesetih godina ka „politici prvog čoveka"; kao peto, bila je u službi alternativne levičarske estetike i kao šesto, govorila je o nasilju i terorizmu.“
Najava radio emisije
REFLEKSIJE na sajtu Radio Beograda 3
www.rts.rs
Odlomak iz teksta Svena Rajharta "Muške fanztazije Klausa Tevelajta - uspešna knjiga sedamdesetih godina":
 |
| Sven Rajhart. Foto: www.rts.rs |
Činjenica je da ne se može govoriti o strogoj građi dvotomnog dela. Među mnogobrojnim stripovima i slikama nalaze se dugački izvori citata na 1.174 štampanih strana, koji su ponekad veselo-asocijativni, a ponekad ništa ne znače. Tu su zatim pasaži koji su u uskoj vezi sa teorijama i tumačenjima od Sigmunda Frojda i Vilhelma Rajha sve do Melani Klajna i Žila Deleza/Feliksa Gatarija, i u kojima se materijal odgovarajuće tome objašnjava. Knjiga je pri tome sve samo ne linearna ili napisana u jednom dahu. Prelistavanje i preskakanje stranica su u ovoj mreži prozračno napisanih rečenica poželjna i uzeta su u obzir. Tevelajt je u jednom intervjuu predložio: „Moje knjige treba čitati više kao neki film, a ne kao tradicionalni tekst.“ Činjenica je da knjiga sadrži, pre svega u drugom tomu, pored beskonačnih kolaža citata takođe i zbijeno napisane i teoretski ambiciozne „scene“ ili take-ove, koji podvlače zaključak Benjamina Cimana da „Muške fantazije“ mogu i danas da važe za knjigu koja je „na isti način genijalna kao što je i konfuzna“.
Ovo anti-akademsko delo koje je istovremeno i zasićeno teorijama, objavljeno prvo u izdanju Roter šterna, osim svoje tvrdoglavo vijugave strukture argumentacija zadivljuje i time što je odmah nakon objavljivanja izazvalo rasprave ne samo u alternativnom levičarskom Pflasterštrandu ili u feminističkom Kuražu, nego čak i u Špiglu, Cajtu, Frankfurter algemajne cajtungu, Frankfurter rundšauu, uvažavala se i u radijskim prilozima, a Rudolf Augštajn ga je u svojoj osmostraničnoj recenziji u Špiglu pohvalio kao „najuzbudljiviju publikaciju godine na nemačkom jeziku“. Autor je postao intelektualna zvezda, ne samo u alternativnom levičarskom miljeu. Tačno 25 godina kasnije knjiga se pojavila u novom izdanju Piper ferlaga 2000. godine, dok je u međuvremenu imala svoje mestu u Rovolt ferlagu i Dojčen tašenbuh ferlagu. Rasprodata je u međuvremenu preko 200.000 puta i prevedena je na američki, srpskohrvatski, holandski, švedski i italijanski jezik. Od 1998. godine Tevelajt je profesor umetnosti i teorije na poznatoj državnoj akademiji umetnosti u Karlsrueu i stoga ga odavno ne posmatramo samo u nastavničkom zvanju na Institutu za sociologiju Frajburškog univerziteta. Za mnoge novinare on je „sveprisutan“ u „nauci i feljtonu.
Čime se bavi ova uspešna knjiga? Tevelajtov rad bavi se pre svega literaturom Dobrovoljačkih četa (Freikorps) dvadesetih godina prošlog veka; istražuje fašističke muške fantazije i fantazije nasilja ove soldateske u preko 250 romana ili memoara. Pri tome dekonstruiše stil jezika kao i sadržaj ove literature, a u centar svoje analize postavlja sliku žene, odnos tela i ratne izveštaje. U lektiri rukopisa sedam krajnje različitih glavnih ličnosti, ispostavlja se da su oni u osnovi poznavali samo tri tipa žene: majku, „belu bolničarku“ i bludnicu. Kod ovih muškaraca Dobrovoljačkih četa, kaže Tevelajt, ne radi se na kraju krajeva o (vrlo često bezimenim) ženama, nego o vladanju nad ženskim delom u njima samima. Njihove nežne, strastvene, žive i erotske elemente su borci Dobrovoljačkih četa hteli da „o-bez-žive“ i usmrte. Oni su bili „ne-do-kraja-rođeni“ muškarci koji su svoja osećanja u slobodnom proticanju težili da opkole u telesni štit. To im je uspevalo kada su razvili fantazije o svetim, pristojnim i plemenitim ženama, jer su ih one sve privlačile seksualno. U ovoj literaturi bile su to supruge i čedne grofice, koje su se hrabro suprotstavljale proleterskoj plimi. Suprotna slika svemu tome je bila predstava o komunističkoj bludnici, koju je jednostavno trebalo streljati. „Pohotne Spartanke“ i „komunističke vulve“ morale bi da se prerade u „krvavu kašu“. Takve fantazije obeživotvorenja ženstvenoga možemo pratiti u jednom gigantskom metežu razmišljanja i analogiji citata unazad sve do 17. veka, asocijativno upletene u vekovima stare diskurse modeliranja muške emocionalnosti.
Fašizam je prema Tevelajtu bio zato toliko atraktivan, jer je obećavao nesankcionisano ispunjenje ovih vekovno starih želja. Fašizam je dakle prevodio, kako Tevelajt piše, „unutrašnja stanja u ogromne spoljašnje monumente“. Pri tom su na centralnom mestu stajale tri „percepcije identiteta“ i zahvata na telu: najpre „ispražnjen prostor“, dakle (nasilno) uspostavljanje jasnosti, reda, čistote i preglednosti bez ženskog „rojenja“ „neodređene“ i „prljave“ mase; na drugom mestu „krvava kaša“, sa značenjem izbavljujućeg impulsa, reza ili eksplozije protiv ženske seksualnosti koja je pretila da proguta i koja se suviše približila; a na trećem black out, koji je pak značio samomučenje, jačanje i kažnjavanje sopstvenog tela sve dok vojnički muškarci više ne bi osećali strujanje sopstvenih požuda (2 tom, strane 268-279). Strah pred ženskim (koji je tematizovan u prvom tomu) je konačno i strah pred rastvaranjem ega, koji je opisan u drugom tomu kroz muški akt nasilja. Rat postaje neka vrsta rođenja, obzirom da princip patnje stvara jedno vlastito vojničko sopstvo.
Za čitanje iz današnje perspektive, skoro trideset godina nakon prvog izdanja, ova knjiga treba pre svega da se čita kao važan dokument vremena i da se kontekstualizuje istorijski. Da li može da se čita kao izraz kulture kasnih 70-ih godina prošlog veka i kao svetonazor alternativne levičarske scene čijem je frajburškom delu pripadao i Tevelajt? U drugom delu ovih izlaganja „Muške fantazije“ (ponovo) čitamo kao istoriografsko delo o telesnoj i rodnoj istoriji fašizma. Šta možemo da kritikujemo na Tevelajtovom radu iz današnje istorijsko-naučne perspektive, i gde se u ovoj knjizi mogu još uvek naći podstrekivački potencijali?
Prevela sa nemačkog
Angela Pataki
Tekst na nemačkom je objavljen 2006. godine u časopisu Zeithistorische Forschungen.
Nema komentara:
Objavi komentar