Gabi Čutak MRTVA PRIRODA SA ZMAJEM

Fotografija: KCNS

Danas je izašla iz štampe zbirka priča mađarske književnice Gabi Čutak.

Izdavač je Kulturni centar Novog Sada, korice dizajnirala Dragana Nikolić. Prevela Angela Pataki.

Nekoliko rečenica sa veb stranice izdavača daju nam kraći uvid u sadržaj ove knjige:

Izuzetne priče o odrastanju u Transilvaniji tokom zenita Čaušeskua i u postčaušeskuovskim vremenima, koje po stilu i humoru podsjećaju na "Ulogu moje porodice u svetskoj revoluciji" Bore Ćosića. Evo preporuke sa zadnjih korica:

"Zbirka novela Gabi Čutak na trenutke pred nama osvetljava atmosferu detinjstva provedenog tokom poslednjih godina rumunskog državnog socijalizma, kao da prelistavamo porodični album. Dok se prema okolini odnosi s istrajnom pažnjom, apsurdnost diktature u isto vreme oslikava naivnošću neiskustva. Ne okoliša, ne objašnjava, samo percipira. Jednooki zmaj iza zidnog ćilima strpljivo prati svaki trenutak u životu porodice, to neprestano držanje na oku istovremeno je i umirujuće i zbunjujuće. A ta frustracija se nehotice i nasleđuje, prisutna je kod kuće, na ulici, u parku, u vrtiću, ugnezdila se i u igre moći Žene s crvenim noktima, odzvanja u kandžama bliznakinja, u strahu od labuda, moguće ju je nanjušiti u dedinom beznađu utopljenom u alkoholizmu, u nagomilanom besu komšija i tetke Popesku prema „onima gore“, u zaklanim zečevima i plikovima na jezicima, na državnoj televiziji, u nejasnim smrtima i raskrvarenim vrhovima prstiju.

Ove novele su međutim mnogo više od pustih slika trenutaka, jer ih precizno izbrušena atmosfera, izbalansirane boje, koncentracija mirisa i dobro obrađene površine čine istinski zornima, dozvoljavaju nam da lebdimo zajedno s utiscima, angažuju nam sva čula. I nema veze što su prisutni i strah, i prisila privrženosti, i napetost između pokazivanja i skrivanja, nezaboravan pogled zidova ili zabrana plakanja, priče nas ne pokopavaju, nego nam baš otvaraju neku vrstu mogućnosti bekstva, ne dozvoljavaju da se jezik ugnjetavanja prelije preko čaše." Ferenc Andre

Prevoditeljka se zahvaljuje na podršci budimpeštanskom Književnom muzeju Petefi i Kući prevodilaca u Balatonfiredu, te Kulturnom centru Novog Sada i uredniku Alenu Bešiću.

Suvremena mađarska književnost

Foto: artikulacije.hr

U novom broju koprivničkog časopisa "Artikulacije" čitajte suvremenu hrvatsku i prijevodnu književnu produkciju, eseje, kritike i intervjue, a od mađarske književnosti sljedećih devet sjajnih autora:

László JENEI: Takt

László KISS: Stigli su

Kiss Tibor NOÉ: Trebala bi spavati

Ágnes SZIL: Julija i Romeo

Mátyás SZÖLLŐSI: Izlazak na slobodu

Benedek TOTTH: Divlja svinja

Orsolya BENCSIK: Više života

Gabi CSUTAK: Mrtva priroda sa zecom

Edina SZVOREN: Krnja, dobro uspjela

Časopis "Artikulacije" možete od sada čitati i online: https://artikulacije.hr/

Svi brojevi postoje i u pdf-u.

Gabi Čutak SA ONE STRANE MOSTA

Foto: facebook

Odlomak iz novele koja je objavljena u časopisu "Polja" septembra 2018.

Škola u kojoj se održavalo takmičenje iz geografije nalazila se u delu grada u kom još nikad nisam bila. Mi smo stanovali u starom delu, tamo gde su bile samo kuće sa baštom, ako ne računamo crkvu, hotel i nekoliko starih najamnih kuća. Zgrade u nizu sa druge strane reke viđali smo samo leti kada bismo se spustili do obale da se igramo. Ali naše vreme su ipak merili upravo ti nepristupačni monstrumi, jer smo kući morali da idemo onda kada su se u njihovim prozorima pojavila prva svetla. Sa druge strane je i pesak bio mnogo širi, i uvek je mnogo dece galamilo u vodi. Bila su divlja i snažna, nikada nisu išla kući na večeru i nikada nisu spavala.

Veče pre takmičenja sam i ja jedva zaspala. Kada mi je najzad uspelo, onda sam opet sanjala ptice. Ranije smo imali dve zebraste zebe. Ali jednom kada sam se vratila kući kasnije nego što sam obećala, otac me je kaznio tako što ih je pustio da izlete kroz prozor. Posle sam često sanjala da su se vratile. Letele su direktno prema meni kroz zatvoreni prozor i kačile se narandžastim kljunovima na moje očne kapke. Koža mi se od njihove težine sve više protezala i stanjivala a njihove hladne kandže su već dirale moje usne. Ruke su mi zbog nečega bile nepomične. Bilo me je strah da će mi otkinuti kapke i da se ja nikad više neću probuditi.

Ujutru sam imala da obučem pionirsku uniformu: plisiranu suknju koja je imala kaiš sa grbom i belu najlonsku košulju. Preko uniforme se nije moglo nositi civilno odelo, zato smo zimi morali da obučemo nešto ispod: majicu, vuneni džemper i tek onda košulju. U ovakvim svečanim prilikama ne samo što smo morali da stavimo crvenu kravatu sa plastičnim prstenom, nego i sve činove i značke. Najgora je bila traka za kosu: gruba brizgana plastika gulila mi je slepoočnice. Nisam imala snage da se protivim kada je majka dodala na to još i dve gumirane bele ruže od tila, od kojih sam izgledala kao da su mi izrasla dva roga. Mada one nisu bile deo obavezne opreme.

Obukla sam novi kaput slezove boje, zatim smo krenule. Majka me vozila u autu, nerado bi me pustila samu na onu stranu. Kada smo prešle preko mosta, slepoočnice su mi pod trakom za kosu počele još snažnije da pulsiraju a u stomaku kao da mi je bućnula kocka leda. Koliko se iz auta moglo videti, tu je napolju stvarno egzistirao neki sasvim drugi svet. Sve su zgrade delovale isto, sve same sive prizme, ali među njima su provirivala igrališta obojena u nacionalne boje. Škola u koju smo išle razlikovala se pomalo od ostalih kockastih građevina: bila je žuta, sa velikim prozorima.

Prevela sa mađarskog

Angela Pataki