 |
| Foto: facebook |
Odlomak iz novele koja je objavljena u časopisu "Polja" septembra 2018.
Škola u kojoj se održavalo takmičenje iz geografije nalazila se u delu
grada u kom još nikad nisam bila. Mi smo stanovali u starom delu, tamo gde su
bile samo kuće sa baštom, ako ne računamo crkvu, hotel i nekoliko starih
najamnih kuća. Zgrade u nizu sa druge strane reke viđali smo samo leti kada bismo
se spustili do obale da se igramo. Ali naše vreme su ipak merili upravo ti
nepristupačni monstrumi, jer smo kući morali da idemo onda kada su se u
njihovim prozorima pojavila prva svetla. Sa druge strane je i pesak bio mnogo
širi, i uvek je mnogo dece galamilo u vodi. Bila su divlja i snažna, nikada nisu
išla kući na večeru i nikada nisu spavala.
Veče pre takmičenja sam i ja jedva zaspala. Kada mi je najzad uspelo, onda
sam opet sanjala ptice. Ranije smo imali dve zebraste zebe. Ali jednom kada sam
se vratila kući kasnije nego što sam obećala, otac me je kaznio tako što ih je pustio
da izlete kroz prozor. Posle sam često sanjala da su se vratile. Letele su
direktno prema meni kroz zatvoreni prozor i kačile se narandžastim kljunovima
na moje očne kapke. Koža mi se od njihove težine sve više protezala i
stanjivala a njihove hladne kandže su već dirale moje usne. Ruke su mi zbog
nečega bile nepomične. Bilo me je strah da će mi otkinuti kapke i da se ja
nikad više neću probuditi.
Ujutru sam imala da obučem pionirsku uniformu: plisiranu suknju koja je
imala kaiš sa grbom i belu najlonsku košulju. Preko uniforme se nije moglo
nositi civilno odelo, zato smo zimi morali da obučemo nešto ispod: majicu,
vuneni džemper i tek onda košulju. U ovakvim svečanim prilikama ne samo što smo
morali da stavimo crvenu kravatu sa plastičnim prstenom, nego i sve činove i
značke. Najgora je bila traka za kosu: gruba brizgana plastika gulila mi je
slepoočnice. Nisam imala snage da se protivim kada je majka dodala na to još i
dve gumirane bele ruže od tila, od kojih sam izgledala kao da su mi izrasla dva
roga. Mada one nisu bile deo obavezne opreme.
Obukla sam novi kaput slezove boje, zatim smo krenule. Majka me vozila u
autu, nerado bi me pustila samu na onu stranu. Kada smo prešle preko mosta,
slepoočnice su mi pod trakom za kosu počele još snažnije da pulsiraju a u
stomaku kao da mi je bućnula kocka leda. Koliko se iz auta moglo videti, tu je
napolju stvarno egzistirao neki sasvim drugi svet. Sve su zgrade delovale isto,
sve same sive prizme, ali među njima su provirivala igrališta obojena u
nacionalne boje. Škola u koju smo išle razlikovala se pomalo od ostalih
kockastih građevina: bila je žuta, sa velikim prozorima.
Prevela sa mađarskog
Angela Pataki
Nema komentara:
Objavi komentar