 |
| Magdalena Abakanowicz, Coexistence, 2002 Foto: abakanowiczart.pl |
Bube žive na crkotinama, žderu i prenose infekcije, smrt drugih vrsta za
njih je gozba.
Upravo izbija, na moju zlu sreću, velika i tiha cirkuska graja smušenjaka
od pur pene, kulja iz podruma Plavog hrama u ulici Berzuč, vijuga pored onog
kandila od srebra i crvenog stakla koje visi sa slavoluka na lancu ukrašenom
krunom sa ljiljanima, maršira kroz bratislavsku noć, UV je njihov najveći
neprijatelj. Znaju to oni dobro, dovoljno često ih na to upozorava veliki japanski
duh proizoda od pur pene, koji nosi kapu za plivanje zato da Bratislavljani ne
bi u njemu prepoznali samostalnost, veruje u relativnost vrednosti, ne
dozvoljava da mu se vrline izobliče u uverenja, posmatra kako čoveku otrgnutom
iz miljea tradicije opada sposobnost da zaustavi raspadanje, mada čemu kada je ključ
u otvaranju, jer on više nije ni Ja, ni ličnost, nikakvo autonomno postojanje, naprosto
samo metafora, svesna projekcija suvislih iskustava. Ulazi u WC-u i zaključava
vrata za sobom, ne onaniše, čita Deridu, umesto da zauzime francusku pozu 69 on
uči francuski, doručkuje sa Liotarom, ali svaka je internalizacija nepostojana
i od toga ne mogu da ga zaštite nikakve platonske misli, kartezijanski
dualizam. Za vreme njegovog boravka u Slovačkoj, prišao mu je Gunter fon Hagens
sa molbom da mu pomogne u tome da ljudski organ, ili celo telo, oslobodi masnog tkiva i
telesnih tečnosti stavljajući ga u acetonsku kupku, zatim da ga na minus dvadeset
pet stepeni isuši i odmasti. Nakon toga da ga potopi u polimerni rastvor, kako
bi topla plastika mogla da prodre u tetive, u organe, i da bi delovi tela
napunjeni silikonom postali gipki u cilju postavljanja tela u potrebnu
pozituru. Da ih oblikuje u apolonska tela i torza. Ali on se nikad ni sa kim ne
udružuje. U njegovu laboratoriju u podrumu u ulici Berzuč netaknut čovek ne
može da kroči. Njegova samostalnost je iznad svega, a njegovo mesto među
smušenjacima koji su istovremeno i dirljivi i odbojni, koji vrlo dobro znaju i
to da razaranje tela samo retko kad može da vodi do samospoznaje, uzalud ih svojim
austrijskim naglaskom ubeđuje Švarckogler, i karom umotanom u gazu. Tela su
uvek pametnija od njih samih. Zato i njega ohrabruju da prekine sa negovanjem bašti površnosti i spusti se sa
njima dole u okna Plavog hrama, tamo gde se rađaju čuda i čudovišta duše, jer
ionako ne postoje situacije u kojima ne bi funkcionisalo naše znanje o
kurčevima/pičkama. To da tokom seksa ne mogu da se uzdrže jer su se uzbudili, samo
je greška u argumentaciji izgrađena na osećanju krivice, tada više nije
dovoljno sažaljevati, lice se naduvava. Oni kojima ne smeta što su naduveni,
neće ni da čuju o bobicama koje smanjuju apetit, dok se mršave i koštunjave jedinke
povlače u stražnje uglove, šapuću među sobom i zadovoljni su onim što im preostane.
Posle večere opet izlaze u rojevima i odlaze svi da igraju bilijar, na kraju i
žene u pantalonama, jer inače ne žele da obuku ništa drugo osim uskih suknji u
kojima ne mogu dovoljno oprezno da se sagnu pa da ne bude zbog toga problema,
muškarci koji su samci kreću kućama pre zore, celu noć love, ali tek u kasnim
noćnim satima shvate da time ustvari sami sebe potroše.
To shvatanje traje samo dok ne zaspu, sutradan kreće sve ispočetka, prave se
iste greške bez ikakvog raspoloženja, iako je cela struktura podruma, i cela
kolonija, naprosto samo kulisa izgrađena na lošem raspoloženju. Izuzev
privilegovanih, većina smušenjaka provodi veći deo života ispod zemlje, u
podrumu Plavog hrama, živeći na korenju drveća, hostiji, vinu i svetoj vodici. Nakon
svakih trinaest ili sedamnaest godina pojavljuju se masovno na površini. Da bi
se parili. Preplavljuju ulice Bratislave. Izvlače se iz dubine zemlje svi
odjednom, u zastrašujućoj količini, ali na površini žive najviše pet do šest
nedelja, jer ionako moraju svake večeri da se vrate u okna kako bi im se serumom,
proizvedenim u laboratoriji, popravljala bledila prouzrokovana UV zračenjem. Većina njih su
jedinke opnaste kože, zdepastog tela, muškarci pevaju samo zato da bi izazvali
pažnju žena. Organ koji proizvodi glas nalazi im se na boku, to je niz finih,
belih membranica nalik bubnjevima koji su se razvili na prvom trbušnom
kolutiću. Kada se muškarci udruže i organizuju u pevački hor, zajedno mogu da
proizvedu jačinu zvuka čak i do sto decibela, dižu veću buku od kosilice za
travu koja radi najvećim kapacitetom. Pojedinačno su sposobni da proizvedu samo
koliko šum transformatora noću, u nekoj sporednoj ulici, dok pevanje onih
nadarenijih nalikuje zvuku bjuik senčurijevog motora, tada i oni postaju slični
tom falusnom koplju nezaustavljive tehnike. Graja smušenjaka stišava se predveče,
nakon zalaska sunca, što ujedno označava i da su ovi iz bezbednosti, koji
vrebaju plen, takođe pošli na počinak. Neke uspevaju da pritisnu, ali ima i onih
koji ne prođu tako lako, zatvore ih u kaveze, a veliki japanski duh proizoda od
pur pene ih posle uzalud oslobađa i vraća u podrum u ulici Berzuč, uzalud im
svima daje injekcije za opsesiju o ponovnom početku, svima pojedinačno u
laboratoriji, sećanje ipak ne mogu da podnesu. Uginu. Ostali u tim prilikama
zaboravljaju, od čega im otupi nagon za odbranom, ali raste u njima žudnja za
grčevitim radom i prisiljenost na zabavu. Oni koji su među njima socijalno
najosetljiviji, najtoplijeg srca i najpošteniji, ti nikad više ne mogu na
površinu, jer postaju bespomoćni u odnosu na napade indoktrinirajućih demagoga.
Kusturica ih posećuje, ali ne snima o njima film, služe mu samo za inspiraciju, desi se
ponekad da ih iskoristi. Ako sačekaju toliko vremena da zaborave kako izgleda
Mesec, za šta treba da prođu najmanje tri godine, dobiju priliku da na kratko
vreme opet izađu na vazduh, preuzimajući tako rizik da polude. Ali mogu da
borave isključivo unutar granica bašte hrama, skriveni iza leđa eklektičnog marksiste
Žižeka, on ih čuva, vodi računa i o tome da ne pobegnu, i da ne odaju znanje kog
bi mogli da postanu svesni samo kada bi ih oslovio neki stranac.
Prevela sa mađarskog
Angela Pataki
"Trinaest ili sedamnaest godina" je jedna od dve kratke priče koje je Atila Širbik pročitao na ovogodišnjem festivalu Kikinda Short.
Nema komentara:
Objavi komentar