„Teorema o ucenjenoj lojalnosti“
„Teorema o ucenjenoj lojalnosti“ upada mi u oči na flajeru grupe „Kultur und Strategie. Kunst und Krieg“ Bejzona, Broksa [1], sročena povodom simpozijuma o novim ratovima i njihovom značaju za našu „kulturu“. Ova teorema kaže:
„Politika
kulturnog identiteta se sastoji u tome da se manjine huškaju, da se
ističe njihova kulturna autonomija, ako treba i nasiljem. [...]
Izmišljeni pojam kulturnog identiteta ne postoji u realnosti, on je
kontrafakt, konstrukcija kojom se ucenjuju svi koji mu pripadaju, a
lukavo isključuju i iskorišćavaju svi oni koji mu ne pripadaju.“
Ovo
prilično tačno i sažeto opisuje sve što se u pojedinim zemljama Balkana
dešavalo poslednjih deset godina, odnosno u kojoj je meri narasla
etnička, nacionalna, a time i verska svest, jer je u većini
jugoslovenskih republika religioznost bila površna; religija za većinu
stanovništva nije bila sastavni deo svakodnevnog života, niti im je
određivala način života.
To se sasvim lepo može videti na primeru mostarskih muslimana u filmu Posle sezone (Nachsaison,
1997) Pepea Dankarta i Mirjam Kvinte. Autori su pratili Košnikovu
misiju – pokušaj Hansa Košnika da tokom jednogodišnjeg mandata evropskog
koordinatora uspostavi sporazum između Hrvata i Muslimana koji su bili
sa jedne strane Neretve, reke koja je delila grad, i Srba i Roma sa
druge strane. Taj pokušaj je konačno propao zbog otpora Hrvata koji su
polagali prava na ceo grad i podrivali sve dogovore o zajedničkoj upravi
prema kojima nisu imali prevlast. Košnik je pretrpeo neuspeh i zbog
slabe podrške zemalja Evropske unije, na šta se u filmu i žali.
U
filmu se prikazuje grupa starih muslimana koja govori „Mi smo sve to
davno zaboravili... da jutrom gledamo u pravcu Meke... molitvu... veru
kao svakodnevno usmerenje... to nam je ovde postalo nevažno; bili smo
Mostarci među Mostarcima. Nakon prinudne podele morali smo sve to ponovo
da učimo, prisilno, pod pritiskom događaja. Sada živimo i krećemo se u
jednom muslimanskom getu, gde nas takoreći nadgledaju da li se
pridržavamo osnovnih verskih pravila... pesama... rituala, sve moramo
ponovo da učimo i da praktikujemo... sve stoje odavno bilo izumrlo“.
Na
sličan način se žali jedna Hrvatica u vezi s njenim prinudnim
preobraćanjem u Hrvaticu: „Moj muž je bio Srbin, sada je mrtav. Morala
sam da napustim svoj dom i sada moram da živim među Hrvatima sa kojima
zapravo nemam ništa zajedničko i čije nacionalističke ciljeve ne delim“.
Poseban
kuriozitet u tome jeste da je većina Hrvata u Mostaru došla u njega da
živi tek za vreme rata. Uselili su se u napuštene kuće, u kuće koje su
proglasili napuštenim, čiji su stanovnici bili prvo izbačeni, a potom
prognani na drugu stranu reke. Sada je grad strogo podeljen na hrvatski,
bolje očuvan deo, i na muslimanski, razoreniji deo, i postoji jedno
novostvoreno, veštačko stanje – situacija koja ima malo veze sa
prethodnim stanjem u gradu, pre ratnih sukoba. Ali uz podršku katoličkih
sveštenika Hrvati održavaju nacionalističko-verska bogosluženja na
gradskim trgovima, pevaju pesme poput „Naše večno hrvatsko tlo“, a pošto
se napiju u kafanama prete kalašnjikovima svakom ko posumnja da ima
prava na „njihov“ Mostar.
Ono
što se u tom ratu izvelo i uspostavilo ideološkim i oružanim nasiljem,
jeste prisilno nametnut i iznuđeni kulturni identitet, verska ili
etnička pripadnost. Upravo je ta situacija i zahtevala uspostavljanje
novih granica između novih nacionalnih država.
 |
| Foto: e-novine.com |
Na Balkanu se taj model odigravao s punom podrškom Zapada,
odnosno s tolerisanjem, ali uvek prema humanitarnom principu da se ne
podržavaju razvijene hibridne forme. Upravo zbog toga je Sarajevo
postalo zastrašujući slučaj modela. Za Sarajevo još više važi sve ono
što je rečeno za Mostar: potpuno hibridni grad na svim mogućim nivoima –
stambene četvrti, kafići, radio stanice, mesta za zabavu, grad sa
otvorenom, slobodnom omladinskom kulturom, naravno veoma zapadno
orijentisanom u muzici, odevanju, tetovažama, i ostalim „zamkama“ ... i,
sasvim razumljivo, s brakovima između pripadnika raznih grupa i
religija, u načelu mirna kultura bez želje za ratom.
Mešanje i razgrađivanje nasilja; zatiranje mešovitosti i dalje nasilje
Svuda
u svetu gde se mešaju razni životni stilovi i raznoliko stanovništo,
primećuje se opadanje nasilja i opadanje spremnosti na rat; iščezava
veštačka mržnja među onima koji su „ograđeni“. To je priroda razvoja urbane izmešanosti, priroda urbane degetoizacije.
Za
vreme rata je to, naravno, manjkavost jer se ljudi u kosmopolitskom
okruženju odriču spremnosti na oružanu borbu radi očuvanja postignutog,
oni u tom slučaju radije napuštaju mesta gde ne mogu više živeti bez
nametnutog rata, ne pristaju da ikome dopuste da ih ubija zbog bilo
kakvih glupih razloga. Radije odlaze da žive negde drugde – u Francusku,
Nemačku, Austriju, Ameriku, u zemlje bez otvorenih građanskih ratova. [2]
Zbog ratne situacije u ta mesta pristiže sve više ljudi koji agituju
protiv lokalnih oblika izmešanosti, koji takoreći „bez cilja“ gađaju
„grad“ sve do njegovog uništenja, da bi potom zaposeli vakuume moći,
pokrenuli verske borbe, sve dok velike crkve i džamije ne budu gorele
„sa obeju strana“. Ko bi tačno znao ko ih je zapalio? Niko ne zna. Kao
što se u pojedinim slučajevima ne zna tačno od kog je metka, koje
granate, neko poslat u smrt, na onu stranu, svom „Tvorcu“.
U
filmu „Odisejev pogled“ Teo Angelopulos nam govori o ,,u načelu“
anonimnom, anonimno ubijenom, štaviše nezainteresovanom vojniku-ubici.
Slika na kojoj se ništa ne vidi. Zimski dan u Sarajevu... sneg i
izmaglica... stanovnici se raduju i plešu u gustoj magli. Magla znači da
nijedan snajper ne može da pogodi sa brega... ljudi sada mogu da
izađu... na ulice... plešu... pevaju.... ceo orkestar se pojavljuje
niotkuda... sablasni glumci... grupe mladih medu kojima su izmešani
Srbi, Hrvati, Muslimani igraju Romea i Juliju... igrališta i
pozornice se pune... Glavni lik filma, filmadžija A (= Odisej) bio je u
potrazi za iščezlom kopijom grčkog filma s početka veka i sada je
postigao svoj cilj: sutra će imati pred sobom film braće Manaki iz 1902.
godine... zbog kojeg je ceo Balkan prošao uzduž i popreko... imaće
svoju životnu sreću u rukama... a grad pleše u magli... deca se
zaneseno drže za ruke... pevaju... i nestaju u magli... majka, u
strahu, pita: „Gde ste?“... čuju se zvuci motora... kamion... vrata koja
se zatvaraju... glasovi... ništa se ne vidi... majka nestaje iza
maglenog zida... „Deco, gde ste? Trebalo je da sačekate!... Saša!...
Hoćete li nešto da pojedete?“... Čuju se deca kako pevaju, u magli,
negde... onda glasovi muškaraca... jedan se može razaznati, lišen
osećanja: Naš Gospod i Tvorac je sve pokvario. Razume se, do kraja
uprskao. „Decu prvo.“ „Ne, decu ne! To ne dozvoljavam!“ „Dobro. Hoćeš i
ti dole do reke?“ „Ne moju decu! Gde ih odvodite?!“ Čuju se pucnjevi i uzvici. „Bacite ih u vodu sa ostalima.“
Čuju
se zvuci tela koja padaju u vodu... onda pevušenje nekog muškarca,
jednog od onih vojnika-ubica koji se i dalje ne vidi. Muški glas: „Takav
je život. Tvorac je uprskao stvar. Vraćam vas vašem Tvorcu“.
Još dva pucnja, zatim plotun... Zatvaraju se vrata od automobila, auto se udaljava... Odisej Harvi Kajtel sledi šumove... njegova mrtva dragana u snegu...
Sve
ovo je prikazano strahovito tačno. Nije važno ko ubija, već što se
ubistvo u svakodnevici rata dešava sa dozvolom nekog boga, nekog
svetovnog autoriteta svejedno kog: neka se ubija... Tvorac je uprskao
stvar... takav je život... (kalašnjikovi)...
U filmu Didija Dankarta Wundbrand
snimanom u Sarajevu 1995. godine, jedan mladić koji nema ni dvadeset
godina govori pred kamerama da je ubio više ljudi i da je silovao osam
žena... on je bezosećajan, kao i muški glasovi u magli... on ne zna
zašto je to uradio... nema potrebe da za to iznalazi bilo kakve
izgovore... osuđen je na smrt... i nema potrebe da išta prikriva... mada
prosto ne zna zašto... samo zna da su tu bili i drugovi... ovi
na ulicama... a i oni u prostorijama... svi su to radili... zašto onda
ne bi i on... on se ponašao u skladu sa važećim zakonom...
On
je jedan od ljudi koji ranije uglavnom nisu živeli u gradu... ili čak
ni sada ne žive... koji uopšte uzev dolaze ili su poslati iz svojih
mesta kao najamni vojnici „sa etničkim ili verskim nalogom“... i koji će
biti vraćeni nazad u svoje provincije, u svoja brdska sela... Oni su
oslobodili zemlju od „mešovitih“... o kojima ništa nisu znali... Tvorac
je uprskao stvar...
Slično viđenje „ubijanja“ kakvo je imao Angelopulos, imao je i Žan-Lik Godar u njegovom sarajevskom filmu Forever Mozart.
U gotovo 10-ominutnoj orgiji pucnjave vide se ljudi kako se spotiču
ulazeći u kadar snimka i posle ponovo izlaze iz kadra... postoje dve
vrste ljudi: naoružani i nenaoružani... oni što su nenaoružani izvlače
nogu iz zemlje... nejasno je „kome ili čemu“ pripada, onom koji je pucao
ili onom koji je pogođen... automobili takođe ulaze u kadar i ponovo
nestaju iz njega... mercedes sa minhenskim tablicama... italijanski,
hrvatski automobili... jedno oklopno vozilo... kreće malo napred, malo
unazad... usred svega toga u nekoj šumskoj kolibi ljudi iz Crvenog
krsta... sede i čekaju uz flašu rakije, sve dok se ne raziđe dim... onda
prekopavaju.
Vakuum moći i „mafijašenje“
U
velikom broju slučajeva te su ubice ruralnog porekla, ljudi iz
planinskih sela sa snažnim patrijarhalnim background-om, čijim su
porodicama vladali očevi-komandanti i gde su deca svoje prve pištolje
dobijali u kolevkama, kao što se Hans Košnik žalio. Ti ljudi ništa ne
znaju o urbanom i obično oni napadaju mešovite kulture.
Onda
ti seoski ljudi nestaju, pošto su stvorili prostor koji će sada
okupirati novi vladari koji će, naravno, ostati. Veštiji iz te grupe,
njihov rukovodilac, ostaje i polaže temelj za političke i
ekonomske bande koje formiraju mafije u svim tim „novostvorenim“
oblastima koje su, u trenutku nakon borbi, manje ili više mesta i
oblasti bezvlašća. U svim delovima bivše Jugoslavije ove mafije
kontrolišu ne samo crno tržište, trgovinu pogonskim materijalom, drogom i
oružjem, nego i zvanične trgovačke i privredne aktivnosti. [3] Istorija neojugoslovenske mafije može da se pročita u reportažama Paola Rumiza. [4]
Rumiz
je italijanski novinar, jedan od najboljih poznavalaca Balkana
poslednjih decenija, koji je tamo i bio prisutan za vreme ratova. Rumiz
opisuje „mafijašenje“ balkanskih društava na svim mestima gde se
izjalovila dominantna mešovita kultura, gde su je uništile grupe
najamnih vojnika, bludnici sa sela, na vrlo dobro poznat način...
patrijarhalne prastene iz kamenog doba... za koje važi osveta, odnosno
krvna osveta... Svako novorođeno dete iz „ove kulture“ se još u kolevci
uči da rukuje oružjem, tvrdi Hans Košnik u filmu Nachsaison...
Njima gradovi nisu bliski, poslati su tamo u elegantnim džipovima i sa
igračkama-oružjem, sa nekoliko fundamentalističkih rečenica na usnama
naučenih napamet (ako uopšte)... oni su unajmljeni i nakon izvršenog
posla ponovo vraćeni, da bi oslobodili prostor za novosazdanu lokalnu
ili čak uvezenu privrednu i švercersku mafiju sa podrškom nacionalista,
koja je zaposela čak i ideološko-propagandne službe, novine, televiziju,
mesta moći koja su ostala upražnjena.
 |
| Photo: www.br.de |
Mafija ove sorte, gangsterski kapital koji slobodno pliva i traži
mesto za ulaganje, sa pravim pasošima i parolom: „Pravo na
samoopredeljenje naroda!“, teško naoružani i spremni da ubijaju, još ne
postoje u modelu Kordobe Jusefa Šahina: oni su novi evropski kalibar...
odrasli u tokovima novca internacionalnih Under Cover kapitala... odrasli i blagosiljani u petropavlovskoj anđeoskoj vodici, odrasli na filmovima o Kumu američke Činečite... [5]
Živeti dalje. Mešati se dalje
Sudbina
pogađa, kao i uvek, one koji žive da bi život učinili miroljubivijim...
vrednijim življenja.... oni uvek gube... previše su nenaoružani... i
stalno se nadaju da se istorija neće uvek ponavljati... što ona ne čini
uvek... postoje amplitude klatna u dužim fazama razuma...
postoje pošteđene generacije... postoje trenuci hvatanja daha... postoje
čak i pobede... napredak ženskih prava... postoje društva koja se sama
defundamentalizuju... ali vitezovi krsta i polumeseca ne spavaju... oni
čekaju svoju priliku... tokom dugih perioda... nisu ih pobedili
sasvim... do sada... njih je bilo moguće samo razvodniti u sopstvenim
zemljama... i uvek ponovo počinjati... proterati njihove preostale snage
iza crkvenih stepenica... ako čovek ne želi da puca u njih... a pucanje
jeste suprotno mešanju... dakle mešati se dalje, sve dok se ovi što
uklanjaju mešovitost ne mogu više nadomestiti...
[1]
Bazon Brocks (pravo ime Jürgen Johannes Hermann Brock, 1936-), nemački
teoretičar umetnosti, univerzitetski profesor i umetnik. Smatra se
pripadnikom Fluxus-a. - Prim. prev.
[2] Upor. Rada Iveković, Autopsie des Balkans, Graz, 2001; tu se opisuje „nesposobnost“ Titove dece da se suprotstave uništenju mešovitih društava.
[3]
Lidija Er, luksemburžanska službenica Evropskog saveta, naziva trgovinu
ženama, koja je posle trgovine oružjem i drogama, trećim najjačim
izvorom prihoda od ilegalnih poslova u zemljama bivše Jugoslavije. U
zapadnoj Evropi prodato je poslednjih godina 500 000 žena iz srednje i
istočne Evrope.
[4] Paolo Rumiz, Masken filr ein Massaker, Miinchen, 2000.
*Iz knjige: Tevelajt K., Logical, Radical, Criminal, Karpos, Loznica, 2012.
Prevod: Angela Pataki
Odabrao: Ištvan Kaić
