Bela Mariaš DNEVNIK JEDNOG DOMARA

Ilustracija: drMarias. Foto: forumliber.rs

"Dnevnik jednog domara" je naslov upravo objavljenog romana mađarskog autora Bele Mariaša u izdanju novosadskog Foruma i Akademske knjige.

"Ova knjiga govori o jednoj zgradi (jednom svetu?, jednoj državi?) koja je osuđena na propast. Ova knjiga je, kao i celokupno muzičko i likovno stvaralaštvo drMariaša veoma kontradiktorna: priče nam iskreno, verodostojno govore o ljudima koje politika i štampa obično nazivaju gubitnicima tranzicije - bez ikakve ideje kako da se tim gubitnicima pomogne. Ova knjiga je okrutna: sirova, puritanska, bezobzirna, čitalac u njemu neće naći ni rešenje, ni odrešenje. Stanari iz domarevog dnevnika su nesrećni, propali, degradirani, nesposobni da žive normalan život. Čitalac će u svakom sledećem stanu, iza svakih vrata sresti sledeću usamljenu figuru ovog beketovskog sveta, u kojem se živi po nekim drugim, nama neshvatljivim zakonima. Ova knjiga nije ni sociografija, ni psihohoror, nego minimalistička proza, u kojoj se duboka empatija i solidarnost ukrštaju sa dobro poznatom ironijom autora." (forumliber.rs)

Bela Mariaš je nagrađivani mađarski likovni umetnik, pisac, profesionalni muzičar.

Rođen 1966. godine u Novom Sadu.

Studirao je umetnost u Beogradu od 1986. do 1991. godine. U kreativnom izražavanju koristi sredstva avangarde, dadaizma, pop arta, pank kulture. Karakterističan je za njega glasan i kritičan ton, a njegovu ekstravagantnu umetnost u osnovi definiše istočnoevropsko iskustvo.

Od 1991. godine živi u Budimpešti.

Bela Mariaš. Foto: socfest.hu

Roman "Dnevnik jednog domara" možete da kupite u svim boljim knjižarama ili preko Forumove veb stranice: Dnevnik jednog domara

Hedvig Ferenc VIDEO-IGRICA

Magnus von Plessen, Untitled (17), 2014
Izvor: pinterest

U snu se veoma često krećem po razrušenim zgradama. Obično su ogromne, izdižu se u vis poput zamkova, kao da se istežu iz sveta, a njihovi vrhovi možda već nisu ni ovde. Događa se da iskočim kroz neki od presvođenih prozora na spratu. Drugi put otkrijem u zgradi tajne puteve, prošetam kroz njih, sa vremena na vreme živim u zidovima.

    Kada legnem da spavam, snovi se poređaju preda mnom kao u čekaonici. Ne dižu buku, ne vrebaju jedni druge, sede mirno jedan do drugog. Uvek me preplaše, ali mi posle to postane polako prirodno, mislim da je baš to trenutak kada i utonem u san. Nikada ne zavrašavam nijedan od tih snova, zato mogu bilo kada da ih nastavim, nikada ne sanjam sasvim nove. Mogu da se prošetam na lice mesta nekog sna od pre pet godina, na neko mesto gde sam, recimo, samo jednom bila, ali mi dolaze i takvi snovi u kojima se često krećem.

    Gledala sam u papirić, stara kuća-reka, pored toga tri vertikalne linije. Do juče su bile samo dve. Sipala sam malo kafe. Smeđa tečnost, na ovom svetlu gotovo crna, glasno je curila a čašu. Setila sam se reke. Tamo smo noćas morali da otrčimo. Bili smo u staroj zgradi koja je ličila na zamak, ili možda u tvrđavi. Bilo nas je desetak, ljutilo me što ne mogu svakog da se setim. Moguće je da su mi svi oni bili prijatelji. Bežali smo, stara zgrada nije bila bezbedna. Nije bilo ničeg zastrašujućeg kao u nekim otrcanim horor filmovima. Nije to bila noćna mora, nije bilo ni vriskanja, ni krvi, ni očaja. Jednostavno smo morali da trčimo.

    Nisam osećala strah i videla sam da ga ni ostali ne osećaju. Bilo je to moranje, u strepnji smo pokušavali da se oslobodimo nečega. Zgradu smo napustili skrivajući se, krenuli smo šćućureni iza stubova i žbunja, iako nikog nismo videli osim nas. Nisam znala od koga se krijem, ali nisam htela da me taj neko pronađe. Nismo napredovali u grupi, svako je išao svojim putem, nismo bili jedinstveni. Kao da smo se takmičili ko će dalje da stigne, ali smo ipak bili zabrinuti jedni za druge. Do visoke kapije je vodila dugačka staza, do tamo smo neometano trčali, kao da su nam dali prednost. Kroz rešetke smo mogli da vidimo prostor koji se nalazio pred nama: šuma, ali prostor koji je ipak ličio na selo, kuće u nizu, pri dnu protiče reka. Bila je širokog korita, tiho je žuborila, u tom brzaku se još moglo plivati. Treba dospeti tamo, to je bezbednost, voda. U ulici se nalazilo i jednostavno školsko dvorište, sa dve ljuljaške, ograđeno starim kamenim zidom. Tamo sam se sakrila, tamo sam čekala trenutak kada ću moći iznenadno da kročim u vodu i da se cela ova stvar konačno završi. Videla sam da je nekog uhvatio. Podigla sam se, glava mi je visila preko zida koji je okruživao školu i znala sam da će me ugrabiti, ali ništa nisam osećala.

    Patos ispod mene je bio hladan, na to sam se probudila. Tavanica je bila daleko, gotovo da je nisam ni videla. Ukrašeni luster mi je bio poznat, gledala sam u njega i ranije. Opet sam bila u kući, uhvatio me je, ali se ništa nije dogodilo: samo me je vratio. A ja sam opet krenula i pokušavala sve do jutra da stignem do reke.

    Restoran je zatvarao u deset, do tada sam bila sa tanjirima. Vozila sam se kući na biciklu, okrećući pedale brzo u mraku, a napravila sam i dodatne krugove. Istuširala sam se mlakom vodom, česmu sa crvenom oznakom samo zimi otvaram malo više. Uradila sam još neke stvari, obične, kao bilo ko drugi: vrtela kanale na televiziji, ali utišano, jer sam usput slušala muziku. Namazala sam ruke, voda ih je isušila. Onda sam pokušala svesno da teram sebe negde, da izbrojim crvene stvari u sobi, baš bi bilo dobro zaspati u ovome, sanjati. Na kraju se pojavio neki trg, ja sam se odmah digla u sedeći položaj i krenula u mraku da škrabam olovkom. Povlačeći linije, počela sam da brojim povratke.

Prevela s mađarskog

Angela Pataki

Objavljeno u knjizi Aqua Incognita - Savremeni mađarski/srpski pisci o rekama

Hedvig FERENC (1998, Targu Sekujesk, Rumunija) piše pozorišnu i književnu kritiku, takođe i prozu. Trenutno je na master studijama na Univerzitetu u Segedinu, na specijalizaciji iz primenjene književnosti.

Karolj Sirmai GRBAVI ŠRAMEK

Jožef Ač (1914-1990), Vojvođanski predeo, tempera, 1964.
Izvor: vamadia.rs

    Ponoć je bila već prošla, napolju je pljuskala odvratna februarska kiša sa snegom i natapala trotoare i puteve vodnjikavim ledom, a unutra, u prisnom uglu prijatno toplog bara sedelo je petočlano društvo, razgovaralo i pijuckalo pelinkovac. Tri muškarca i dve žene. Plećat i smeđokos sekretar Matkovič, šef nabavke sa crnom, ućebanom kosom Džingis, i Šramek, nizak i grbav blagajnik prćastog nosa. Zatim Biri, žena toplog osmeha i živahnih očiju bila je prijateljica šefa nabavke, a lepa i dugonoga Margit, kojoj je kosa padala u slapovima, blagajnikova. Sekretar je po pitanju žena trenutno bio sam, jer se tek nedavno oslobodio jedne raspuštenice koja mu se bila previše prišila za vrat.

Članovi tog društva bili su među onima koji su se u noćnim lokalima pojavljivali čak i dva-tri puta mesečno. Počinjali su uz fina jela u nekom od boljih restorana, nastavljali u omiljenoj im kafani i završavali u nekom od pomodnih barova, da bi nakon toga seli u taksi i odvezli se kući sa prijateljicom. Nije se znalo odakle im za te skupe izlaske, i niko nije ni smeo da ih o tome zapitkuje.

Sekretar i šef nabavke su bili redovni drugari u zabavi. Šramek je bio novi član, te večeri je bio tek drugi put u njihovom društvu.

Kada je i on našao prijateljicu, predložiše mu da im se pridruži u povremenim noćnim izletima. Šramek je na to radosno pristao, jer je u noćni život bio potpuno neupućen, a po prirodi čak i bojažljiv. Veoma je želeo, međutim, da vodi svoju prijateljicu u noćne lokale. Ona je bila prva bolja ženska u njegovom životu punom dugih perioda prisilne apstinencije. Trebao je da doživi četrdeset godina, pa da do nje dođe.

Njegove kolege nisu bile lišene zadnjih misli kada su ga uzeli u društvo. Iako je on, kao blagajnik, bio sve do poslednjih dana opštepoznat kao korektan i pouzdan, ipak negde računaše i na to da ako mu se u slučaju preke potrebe obrate sa:

– Šrami, pomozi mi, molim te, jednom hiljadarkom do prvog – ,

on ih ne bi odbio, nego bi njihov gest što su ga prihvatili za drugara uzvratio spreman da pomogne, stavio bi im se na raspolaganje i dao im, krišom, iz fonda za pomoć traženu „sitnicu“, ne zaboravljajući pri tom da doda:

– Ali samo do prvog! I drugima ni reči!

I šta drugo uostalom da rade kada se ti izvesni nedozvoljeni dodatni izvori prihoda ponekad nažalost zapuše.

Inače u Šramekovu spremnost da pomogne verovali su zato što je sada, otkako je imao Margit za prijateljicu, i on postao sumnjiv, postao je „deo njihovog klana“.

– Kako on može sebi nju da priušti? Nemoguće da mu je plata dovoljna. Od nje sigurno ne može da izdržava jednu vrhunsku žensku kao što je ova. – počinjao je sektretar. – Znaš li ti nešto pobliže o devojci?

– Čuo sam da je ne tako davno bila ljubavnica Šramekovog prijatelja, pa mu je on prepustio, jer mu više nije trebala.

– A čime se sada bavi?

– Koliko ja znam ničim. Šramek je izdržava.

– Ko bi mogao i da pomisli da će u tim godinama da se odluči na ovako nešto, kada i majku treba da izdržava.

– Sumnjivo, jako sumnjivo – konstatova šef nabavke dobujući prstima na stolu. – Ako ovde išta bude izašlo na videlo… To će biti pronevera!

– Bolje da ne izađe! – reče sekretar uozbiljivši se. – Ni nama to ne bi bilo svejedno.

Tako su razgovarali o Šrameku, mada su na njega već gledali kao na jednog od njih, koji ima šta da taji, sakriva, baš kao i oni sami. Kada bi jednom neko to saznao… I pomisliše na sve one ujdurme, prevare i pronevere koje su se provlačile po novinama.

Sada su sedeli tamo u idiličnoj slozi, na čelu stola sekretar koji je gospodario celim društvom i koji u raspoloženju zanosa ne mogaše da odoli i ne baci pokoji pogled pun želja prema Šramekovoj privlačnoj prijateljici, ne shvatajući kako je moglo to lepo, divno izvajano stvorenje da se poda ovom – iako ne odbojnom, ali – ipak prerano ostarelom kolegi koji je podsećao na gnoma.

Iznenada mu sinu ideja. Pozvaće celo društvo da prespavaju kod njega. I ponovo pomisli na devojku, ko zna, možda mu se pruži prilika… Okrenuvši se prema drugarima, odmah je izneo svoj plan:

– Danas ne idete kući, danas spavate kod mene. Kreveta ima, a pošto je nedelja, možete da spavate čak i do podneva – dodao je da ih oraspoloži.

– Može, svi smo za! – odobri šef nabavke zvonkim glasom, dajući izjavu u ime svih njih.

– Onda da platimo – reče sekretar i pozva glavnog konobara koji se motao u blizini.

Napolju su seli, stisnuti, u jedan taksi, te krenuli u pravcu sekretarovog divno uređenog, dvosobnog stana na bulevaru, sa ulazom iz stepeništa.

– Kako je ovde fino toplo – zacvrkutaše žene nakon što su u predsoblju skinule zimske kapute i ušle u ulični stan sa centralnim grejanjem, obasjan svetlom lučnjača sa ulice, tako da su se u prijatnoj polutami dobro nazirali komadi usnulog nameštaja, među njima u prvoj sobi širok krevet, u dnu kauč i dve velike, oble fotelje pogodne i za spavanje.

– Mislim da je nepotrebno da palimo svetlo – progovorio je sekretar. – Vidi se dovoljno da onaj ko ne bi da spava u odeći može da se skine. Svako neka legne gde hoće: na krevet, divan ili u fotelju – nastavio je. – Evo nekoliko finih, toplih pokrivača – reče bacivši ih na široki kauč. – Nikom neće biti hladno – uveravao ih je. – Možete, dakle, da počnete da se smeštate.

Margit se prva izdvojila iz neodlučne grupe. Požurila je do kreveta, brzo skinula, stavila svoju odeću na stolicu koja je tamo stajala, i u kombineu, ovim rečima:

– Tako sam sanjiva – ,

uvukla u krevet koji je bio namešten za spavanje, pod lagani jorgan od perja, i povukla ga sve do brade. Sve je to radila kao da je kod kuće, bez i najmanjeg ustručavanja.

Šramek, koji je stajao nešto dalje, nemo ju je posmatrao. I pošto mu je bilo neprijatno da pred drugima legne pored nje, uze jedan od pokrivača i pokrivši se njime zaroni odeven u oblu fotelju, zauzimajući takav položaj da prijateljicu može da ima svo vreme na oku.

Šef nabavke i njegova prijateljica nisu mnogo oklevali, nego su odeveni zauzeli široki divan, a uzeli su i tamo bačene pokrivače. Sigurno su bili umorni, jer tek što se smestiše, začu se ujednačeno disanje koje ih je odavalo da spavaju.

Samo je domaćin, sekretar, stajao još neko vreme na istom mestu. Onda je polako krenuo na slobodnu stranu kreveta, seo na ivicu, počeo da se skida, i nakon što je odeću prebacio preko stolice koju je bio tamo privukao, obuče pidžamu i uvuče se pod široki jorgan, pored Margit, koja je u međuvremenu već utonula u san.

Šramek nije spavao, nije mogao da zaspi. Kao neko ko oseća da se sprema podli atentat, a on nije u stanju da to spreči. Ali nije se odao, sedeo je tih, nepomičan, leđima naslonjen u fotelju, kao da duboko spava, ali su mu oči bile malo odškrinute i motrio je u pravcu kreveta. U polumraku, međutim, za sada ništa nije primećivao, nego tek nešto kasnije, kada se jorgan pomerio i počeo da se podiže, talasa, kao da su pod njim ruke i noge počele da se bore. Posle toga je usledilo jedno „Nooo“, bilo je to blago opiranje devojke probuđene iz sna.

Šramek zatvori oči, ne htede ništa više da vidi, i prepusti se svojim ušima koje su pojačano prenosile zvuke što su dopirali iz pravca kreveta: trenje posteljine, migoljenje, nemirno vrpoljenje, šaputanje, žensko kikotanje izazvano dodirivanjem golicavih delova tela, i ništa više od ovoga nije hteo da čuje, jer je i to bilo dosta.

Otvorio je oči, te nagnuvši se u sedećem položaju napred, pogleda preda se neodlučan, zatim kao da je prelomio, ustade i krenu u polumraku prema vratima koja su bila nešto dalje.

U krevetu na to prestade komešanje, a iznenađeni sekretar se nalakti i reče za njim:

– Šta je, Šramek, šta je sa tobom? Da ti nije možda pozlilo?

Ali on, kao da ovde nema više šta da traži, nije zastao, nije ništa odgovorio, samo je hodao dalje.

U predsoblju je obmotao šal oko vrata, obukao zimski kaput, stavio mekani šešir na glavu i nakon što je otključao vrata koja su vodila u predsoblje, izašao je u crnu, kišno-snežnu februarsku noć, te zgrčen pod svojom grbom, pognute glave, krenu dole niz stepenice.

Prevela sa mađarskog

Angela Pataki

Objavljeno u časopisu Trag, Vrbas, marta 2023

Gabi Čutak MRTVA PRIRODA SA ZMAJEM

Fotografija: KCNS

Danas je izašla iz štampe zbirka priča mađarske književnice Gabi Čutak.

Izdavač je Kulturni centar Novog Sada, korice dizajnirala Dragana Nikolić. Prevela Angela Pataki.

Nekoliko rečenica sa veb stranice izdavača daju nam kraći uvid u sadržaj ove knjige:

Izuzetne priče o odrastanju u Transilvaniji tokom zenita Čaušeskua i u postčaušeskuovskim vremenima, koje po stilu i humoru podsjećaju na "Ulogu moje porodice u svetskoj revoluciji" Bore Ćosića. Evo preporuke sa zadnjih korica:

"Zbirka novela Gabi Čutak na trenutke pred nama osvetljava atmosferu detinjstva provedenog tokom poslednjih godina rumunskog državnog socijalizma, kao da prelistavamo porodični album. Dok se prema okolini odnosi s istrajnom pažnjom, apsurdnost diktature u isto vreme oslikava naivnošću neiskustva. Ne okoliša, ne objašnjava, samo percipira. Jednooki zmaj iza zidnog ćilima strpljivo prati svaki trenutak u životu porodice, to neprestano držanje na oku istovremeno je i umirujuće i zbunjujuće. A ta frustracija se nehotice i nasleđuje, prisutna je kod kuće, na ulici, u parku, u vrtiću, ugnezdila se i u igre moći Žene s crvenim noktima, odzvanja u kandžama bliznakinja, u strahu od labuda, moguće ju je nanjušiti u dedinom beznađu utopljenom u alkoholizmu, u nagomilanom besu komšija i tetke Popesku prema „onima gore“, u zaklanim zečevima i plikovima na jezicima, na državnoj televiziji, u nejasnim smrtima i raskrvarenim vrhovima prstiju.

Ove novele su međutim mnogo više od pustih slika trenutaka, jer ih precizno izbrušena atmosfera, izbalansirane boje, koncentracija mirisa i dobro obrađene površine čine istinski zornima, dozvoljavaju nam da lebdimo zajedno s utiscima, angažuju nam sva čula. I nema veze što su prisutni i strah, i prisila privrženosti, i napetost između pokazivanja i skrivanja, nezaboravan pogled zidova ili zabrana plakanja, priče nas ne pokopavaju, nego nam baš otvaraju neku vrstu mogućnosti bekstva, ne dozvoljavaju da se jezik ugnjetavanja prelije preko čaše." Ferenc Andre

Prevoditeljka se zahvaljuje na podršci budimpeštanskom Književnom muzeju Petefi i Kući prevodilaca u Balatonfiredu, te Kulturnom centru Novog Sada i uredniku Alenu Bešiću.