SLATKOST ŽIVOTA
259 strana
Zavet, Beograd 2011.
Austrijski pisac Paulus Hohgaterer (1961), psihijatar i pisac koji živi u Beču, autor je narativnih dela koji su zasnovani na profesionalnom iskustvu autora kao psihijatra i čiji su protagonisti često mentalno bolesni i austajderi.
U oštrom i duhovitom trileru «Slatkost života» ispisuje psihogram malog grada u kom se desio zločin.
Odlomci:
"Kovač je uzeo klinove od smrekinog drveta koje mu je Lip, uniformisani mladić, doneo iz ambara, i zabijao ih prednjom stranom sekire u tlo, jedan za drugim, ukupno šest. Otpor tvrde smrznute zemlje ispod snega mogao se osetiti tek nakon dva, tri udarca. Najzad je uzeo namotaj sa žutom trakom koja obeležava mesto zločina i zatezao ju je oko klinova, u krug, prvi, drugi, treći put. Najradije ne bi ni prestajao, išao bi dalje u krug, ponovo i ponovo, sve dok ne bi nestala ta stvar koja leži usred označene zone. Ovako nešto nije mu bilo po volji, u to je bio sasvim siguran, sve jedno šta je to stajalo tamo iza. Izlazio je na kraj sa nasilnim muževima, sa trgovinom droge na obalskom šetalištu tokom leta, a zimi u stražnjim hotelskim sobama jednog hotela, sa ilegalnom uličnom prostitucijom u Valjaoničkom naselju i sa najnovijom pojavom, nestajanjem automobila iz zaključanih garaža. Nisu ga plašili ni noževi i metalni bokseri koji bi tu i tamo noću sevnuli, a snašao bi se i u slučaju kakav je bio slučaj Klemensa Vajtbauera, koji je pre godinu dana tokom svađe prislonio svom polubratu cev sačmare na grudi i okinuo. Ali sada je želeo da ovo pred njim što pre nestane, osećao je to svom snagom svoje pedeset tri godine. Ovo nema nikakveve ze sa Božićem, jer ovo je bez sumnje delo đavola, a nema takođe ništa ni sa tim što je celu bandu pustio na odmor – Biterlea i Demskog barem, dok je stari Štrak bio od oktobra na bolovanju i nije se moglo predvideti da će bilo kome nedostajati.
Mali Sneško Belić sa pletenom kapicom i životinja od snega kojoj je očigledno bio otpao vrh nosa, stajali su izvan ograđenog prostora, kao posmatrači. Kovač je gurnuo Lipu na motaj u ruke. Bili su zaboravili kameru. „Šta mislite o kriminalističkom policajcu koji nema kameru kod sebe?“, upitao je. Lip pocrvene. „Žao mi je“, zamuca, „nisam se setio toga.“ Lip nije bio Demski. Demski je, inače, uvek bio pri ruci, i uvek mislio na sve, na kameru, diktafon, rastvor za fiksiranje, staklene posude, rezervne akumulatore, lisice i tako dalje. Sada je bio na odmoru, na ronjenju u Keniji, ako se Kovač dobro seća. Demski pliva između tigrastih ajkula, a njegova žena i dete verovatno leže na plaži.
„Da li ste već videli ovako nešto?
Lip zatrese glavom. „Mislim da nisam.“
„Da li vam je loše?“
„Ne znam.“
Lip je imao tačno dvadeset godina, bio je veoma vitak, i očigledno je svoju crnu kosu sam šišao. „Ako ne zna te da li vam je loše, uzmite auto i nabavite negde kameru“, rekao je Kovač, „da kolege ne bi posle gunđale.“ Lip je kratko stajao oklevajući. Kovač ga pokretom ruke otera prema kolima. „Ja ću u međuvremenu fotografisati glavom.“ U odlasku se Lip još jednom okrenuo. „Izgleda kao da je raza pet na krst“, reče. Kakvo ludilo, pomislio je Kovač.
Bilo je hladno. Uzani stub magle šunjao se ka vrhu brega iza zgrada.
Mali Sneško Belić sa pletenom kapicom i životinja od snega kojoj je očigledno bio otpao vrh nosa, stajali su izvan ograđenog prostora, kao posmatrači. Kovač je gurnuo Lipu na motaj u ruke. Bili su zaboravili kameru. „Šta mislite o kriminalističkom policajcu koji nema kameru kod sebe?“, upitao je. Lip pocrvene. „Žao mi je“, zamuca, „nisam se setio toga.“ Lip nije bio Demski. Demski je, inače, uvek bio pri ruci, i uvek mislio na sve, na kameru, diktafon, rastvor za fiksiranje, staklene posude, rezervne akumulatore, lisice i tako dalje. Sada je bio na odmoru, na ronjenju u Keniji, ako se Kovač dobro seća. Demski pliva između tigrastih ajkula, a njegova žena i dete verovatno leže na plaži.
„Da li ste već videli ovako nešto?
Lip zatrese glavom. „Mislim da nisam.“
„Da li vam je loše?“
„Ne znam.“
Lip je imao tačno dvadeset godina, bio je veoma vitak, i očigledno je svoju crnu kosu sam šišao. „Ako ne zna te da li vam je loše, uzmite auto i nabavite negde kameru“, rekao je Kovač, „da kolege ne bi posle gunđale.“ Lip je kratko stajao oklevajući. Kovač ga pokretom ruke otera prema kolima. „Ja ću u međuvremenu fotografisati glavom.“ U odlasku se Lip još jednom okrenuo. „Izgleda kao da je raza pet na krst“, reče. Kakvo ludilo, pomislio je Kovač.
Bilo je hladno. Uzani stub magle šunjao se ka vrhu brega iza zgrada.
* * *
"Kovač je pošao naniže u pravcu šetališta. Išao je brzo, kao i uvek, ne zato što mu je bilo hladno. Ja sam brzi hodač, pomisli, i to spada u moj identitet. Šarlota je zbog toga stalno gunđala, a Ivona je držala jezik za zubima, verovatno samo zato što je mnogo polagala na to da demonstrira sportski duh.
Došao je do jezera tačno ispred punkta za iznajmljivanje čamaca. Tamo gde je ranije bio Manolov kafe sada se nalazila prodavnica opreme za vodene sportove Franka Holderegera. On je prvo imao surf-bazu na Kipru, zatim je dugi niz godina vodio školu ronjeja na Maldivima. Kad je konačno sakupio dovoljno novca, vratio se u rodnigrad. To što je prethodno Manolo doživeo nesreću, malo je pomutilo optiku – ali Holdereger to nije učinio, neko drugi je zaposeo lokal. Manolo ionako više nije mogao da se vrati među žive, to je bila nepobitna činjenica. On je jednog sunčanog oktobarskog jutra isuviše brzo uleteo u krivinu dok je autoputem kroz Kanalsku dolinu vozio svoju „korvetu“, s lakoćom se prevrnuo preko barijere i završio sto pedeset metara niže u koritu jedne od pritoka Taljamenta. Neki su ovu smrt u Italiji smatrali romantičnom. Verovatno su to bili isti oni koji su prethodno redovno ispirali usta pričama o Manolovoj homoseksualnosti: dobro je što je peder umro kod kuće. To što je Manolo zapravo bio iz Napulja, udaljenog od Kanalske doline nekih hiljadu kilometara, nikoga od njih nije interesovalo. Holdereger nipošto nije izgledao kao homoseksualac, i to je umirivalo grad. Osim toga, on je u poslednjih nekoliko godina, koliko je ponovo bio u zemlji, postao jedan od najboljih poznavalaca jezera, bilo da je reč o populaciji riba i ptica, bilo da su u pitanju meteorološke osobenosti. Ribari i surferi su odlazili kod njega po savet, a sa biološkom osmatračkom stanicom imao je vrlo ozbiljne kontakte. Turisti koje je zanimalo ronjenje bili su u prilici da slušaju uvek nove uzbudljive priče, a pre svega je priča o nacističkom zlatu u jezeru Toplic predstavljala pravo otkriće – blago Trećeg rajha nalazi se zapravo ovde, praktično u vidokrugu, zatrpano odronom koji je bio izazvan eksplozijom, pošto je prethodno potopljen transportni brod u podnožju Kamvanda. Vodio je ljude koji su poverovali u njegove priče do jednog ribarskog brodića potonulog pre tridesetak godina i tvrdio da je upravo to brodić koji je nekada plovio u pratnji transportera sa blagom, a da veliki blokovi stena pored njega potiču od onog odrona. Nakon tih odlazaka na ronjenje nikada nije bilo pritužbi, na protiv, na Holderegerovom vebsajtu mogla su se čitati tako oduševljena svedočanstva o doživljajima njegovih klijenata, da je najzad čak i gradska zajednica odustala od ispravki."
"Kovač je pošao naniže u pravcu šetališta. Išao je brzo, kao i uvek, ne zato što mu je bilo hladno. Ja sam brzi hodač, pomisli, i to spada u moj identitet. Šarlota je zbog toga stalno gunđala, a Ivona je držala jezik za zubima, verovatno samo zato što je mnogo polagala na to da demonstrira sportski duh.
Došao je do jezera tačno ispred punkta za iznajmljivanje čamaca. Tamo gde je ranije bio Manolov kafe sada se nalazila prodavnica opreme za vodene sportove Franka Holderegera. On je prvo imao surf-bazu na Kipru, zatim je dugi niz godina vodio školu ronjeja na Maldivima. Kad je konačno sakupio dovoljno novca, vratio se u rodnigrad. To što je prethodno Manolo doživeo nesreću, malo je pomutilo optiku – ali Holdereger to nije učinio, neko drugi je zaposeo lokal. Manolo ionako više nije mogao da se vrati među žive, to je bila nepobitna činjenica. On je jednog sunčanog oktobarskog jutra isuviše brzo uleteo u krivinu dok je autoputem kroz Kanalsku dolinu vozio svoju „korvetu“, s lakoćom se prevrnuo preko barijere i završio sto pedeset metara niže u koritu jedne od pritoka Taljamenta. Neki su ovu smrt u Italiji smatrali romantičnom. Verovatno su to bili isti oni koji su prethodno redovno ispirali usta pričama o Manolovoj homoseksualnosti: dobro je što je peder umro kod kuće. To što je Manolo zapravo bio iz Napulja, udaljenog od Kanalske doline nekih hiljadu kilometara, nikoga od njih nije interesovalo. Holdereger nipošto nije izgledao kao homoseksualac, i to je umirivalo grad. Osim toga, on je u poslednjih nekoliko godina, koliko je ponovo bio u zemlji, postao jedan od najboljih poznavalaca jezera, bilo da je reč o populaciji riba i ptica, bilo da su u pitanju meteorološke osobenosti. Ribari i surferi su odlazili kod njega po savet, a sa biološkom osmatračkom stanicom imao je vrlo ozbiljne kontakte. Turisti koje je zanimalo ronjenje bili su u prilici da slušaju uvek nove uzbudljive priče, a pre svega je priča o nacističkom zlatu u jezeru Toplic predstavljala pravo otkriće – blago Trećeg rajha nalazi se zapravo ovde, praktično u vidokrugu, zatrpano odronom koji je bio izazvan eksplozijom, pošto je prethodno potopljen transportni brod u podnožju Kamvanda. Vodio je ljude koji su poverovali u njegove priče do jednog ribarskog brodića potonulog pre tridesetak godina i tvrdio da je upravo to brodić koji je nekada plovio u pratnji transportera sa blagom, a da veliki blokovi stena pored njega potiču od onog odrona. Nakon tih odlazaka na ronjenje nikada nije bilo pritužbi, na protiv, na Holderegerovom vebsajtu mogla su se čitati tako oduševljena svedočanstva o doživljajima njegovih klijenata, da je najzad čak i gradska zajednica odustala od ispravki."
Prevela sa nemačkog
Angela Pataki
Nema komentara:
Objavi komentar