 |
| Foto: Angéla |
KOMUNISTA MONTE KRISTO
424 strana
Zavet, Beograd 2011.
Odlomak:
Moj pradeda je jednog dana krajem jula 1919. godine pošao u Beč. U desnoj ruci nosio je kartonski kofer pun dijadema, tijara i blistavog ženskog nakita, u levoj štap za šetnju. U srcu strepnju. U srcu ljubav. Oznojena košulja lepila mu se za atletski građen gornji deo tela, ali nipošto nije raskopčavao nijedno dugme da se ne bi naziralo neko od slova natpisa tetoviranog na njegovom grudnom košu.
Gesamtkunstwerk. Napisano samim tankovijastim, gipkim slovima. I sâm majstor tetovaže – jedan načitaniji proleter koji je deset godina služio na engleskom teretnom parobrodu Queen of Russia – rekao je da je to beskrajni idiotizam. Gezamtkunstverk je izbledeo, Klimt je umro, vest o tome doneo je i ilustovani nedeljnik „Tolnai vilaglapja”. Ali šta se tu moglo učiniti? Pradeda je negde to video i dopalo mu se. U fazi trovanja alkoholom u kojoj se tada nalazio, ta ideja mu se učinila provokativnom i sofisticiranom.
Nepotrebno je reći da se to dešavalo još pre drugog slavnog marta, pre nego što je točenje akoholnih pića bilo zabranjeno nakon dolaska na vlast političke partije koja je postavila sebi zadatak da po svaku cenu spreči vrenje mađarske šire. Dugotrajna trezvenost uveliko je izlizala svetle ideje. Uz sve to, moj je pradeda od tada hodao naokolo kao da na svojoj koži nosi vatrom utisnuto ime svoje mrtve drage.
– Na čelo je trebalo to da istetovira – sažaljevao ga je mnogo puta moj otac. – Tako bi barem ostalo sačuvano na fotografiji.
Na žalost, niko iz porodice to nikada nije video. Nakon 1919. pradeda se više ni pred Gospodom nije pokazivao bez atletske majice.
Tog julskog dana je popravio svoju kravatu, učinio je to samo jednom rukom, jer kartonski kofer nije smeo da spusti. Mislio je, tako naslućujem, mislio je da u svojim rukama drži stvar revolucije proletarijata. Izgubljenu stvar revolucije proletarijata, što međutim niko nije smeo da izgovori kada su u Domu Sovjeta izmerili i u kartonski kofer stavili dvadeset kilograma dragulja. Bela Kun je oblozima lečio svoju migrenu, Tibor Samueli – koga je moj pradeda smatrao za ličnog neprijatelja – udarao je pesnicom o sto i govorio o krvi. (Da je ima u izobilju, te da će ako se mnogo krvi prolije to samo prethoditi još većem prolivanju. Takve stvari.) Samo je siroti Oto Korvin umeo da ostane miran.
Upravo je sastavljao listu. Pre njega takve liste sačinjavale su turske paše, a kasnije nacisti i pisari Parti je strelastih krstova i tajne policije:
• 45 kom. sudeći po spoljašnosti zlatnog prstenja, sa kamenjem od safira, opala i rubina (mešovito),
• otprilike 100 kom. naizgled vrlo starih ukrasnih dugmadi, sa nabranim tirkiznim ukrasima,
• 1 tijara (sa 32 kom. brilijanata),
• 1 đerdan od bisera,
• raznovrsni ukrasi za konje (4 kom),
• 1 minijatura od slonovače sa fotografijom grofice Džeraldine Palfi.
Ali Oto nije imao na umu ni svoje prethodnike, ni naslednike. Jednostavno je voleo da se sve slaže, naime još pre samo par meseci radio je u jednoj banci.
Pradeda je potpisao priznanicu, zaključao kofer i preuzeo vizu, kao i svežanj novčanica manjih denominacija za eventualne troškove. Bez odlaganja je krenuo kako bi stigao na prvi brzi voz za Beč. Čuo je kako Bela Kun plačnim glasom preklinje na ruskom razgovarajući telefonom, verovatno sa Lenjinom, i moljaka da mu se pošalju crvenoarmejci. Samueli je pored njega mrštio obrve. Ako je iko znao, onda je to zasigurno bio on, da će Lenjin sa zadovoljstvom dati i zlatne ručne satove, i manžete sa srpom i čekićem, ali vojnike - to ne. Jedino je siroti Oto Korvin pradedi poželeo sreću.
Pradeda je primetio, dok je Oto još brojao brilijantine u tijari, kako mu je linija života upadljivo kratka. Pri rastanku ga je zato toplo zagrlio i pogladio mu je grbu. Naježio se od pomisli da se ovaj čudovišni lik, ovaj politički detektiv sa iskrivljenom kičmom koji oponaša Adija, uzda u njega, u jednog lepuškastog pomoćnog radnika revolucije očeličenog sportom, čiji je intelektualni život na minimumu, i kojeg je, uzgred, upoznao tek pre nekoliko sedmica. "Možda su razlog moje plave oči" - razmišljao je. U našoj porodici pradeda je poslednji imao plave oči.
Ali nije mislio dalje o osobenostima svoje privlačnosti. Više ga je brinulo da li će živ stići na voz. Ako bi ga na ulici zaustavila crvena straža i pretresla mu prtljag, ne bi ga vratili ovde u Dom Sovjeta radi legitimisanja ni kad bi to izričito zahtevao, nego bi ga streljali i podelili među sobom blago. Zakon jačeg je na ulici uzeo maha, a pradeda je to pripisivao srozavanju morala nacije, što je obično direktna posledica ratova i revolucija.
Groza ga je hvatala pri samoj pomisli da ulicama do kasno u noć tumaraju naoružani, bestijalni proleteri koji jedu buržuje i pucaju na svakoga ko nosi dobro skrojen sako. Pored toga, zastrašujuće je za njega bilo i to što nije verovao u sebe kao jedinstvenu kariku u lancu proletarijata. Zamišljao je sebe kao zrnce prašine, ili možda pre kao zrno peska, ili čak šljunka. Pomislio je kako su mu Kun i ostali dali u ruke grofovski plen samo zato što nijedan od njih ne sme subotom da dotakne novac. Mada, ona četiri meseca provedena u pokretu uverila su ga da za profesionalnog revolucionara ne postoji subota, pa čak ni nedelja, već samo siva svakodnevica klasne borbe. I sam Bela Kun katkad je govorio: otac mi je bio Jevrejin, ali ja sam komunista. A moj pradeda imao je običaj da kaže: otac mi je bio katolički sveštenik, ja sam, međutim, kopile. Nije dalje razbijao glavu jer je nameravao da stigne do železničke stanice "Keleti" pre policijskog časa. Ostavivši za sobom Dom Sovjeta na dunavskoj obali - gde su živeli, plakali i smejali se narodni komesari - zapalio je cigaretu i pošao zviždućići. Odšetao je do Klotildinog trga, a zatim produžio ulicama Lajoša Košuta i Rakocijevom.
Pradeda je smatrao da je lepši i pametniji od svojih poznanika Izraelaca, a ta njegova pretpostavka se donekle i mogla potvrditi jer je zaista bio lepši od većine njih, premda pametniji nije bio ni od jednog. Osećao je blago gušenje čim bi ugledao jevrejske ratne profitere kako se kočopere na bulevaru u društvu raskošno lepih glumica iz reda gospođica, ali čim bi se pogledao u ogeldalo, taj prizor bi ga toliko umirio, rasteretio, da se zamozadovoljno predavao svojoj neobuzdanoj naklonosti prema jevrejskim ili polujevrejskim ženama. Tako im se, mislio je, dostojno svetio.
Prevela sa mađarskog
Angela Pataki
Knjiga je prevedena zahvaljujući podršci
Nema komentara:
Objavi komentar