 |
| Hajo Rose: Autoportret |
Baš sam pišao kada je iz dubine zbijenih
stabala jabuka iskočio neki lik. Teško je disao, bio je oznojan i smrdljiv.
Prvo pomislih da je neki pokvareni arapski migrant, jer baš su ih takve opisali u
vestima. Nekako se provukao kroz žilet-žicu na zatvorenoj granici, zatim se
izgubio a sad je u očajničkoj potrazi za svojim džihadistima. Izgledao je
komično u poderanim, preko mere velikim, zakrpljenim gaćama, s krivim nogama,
koje su bile toliko dlakave da bih kao lovac pomislio da se radi o ugojenom
vepru, pa bih ga upucao. Lik se pogurio, kao da ga nešto boli. Kada sam mu se
približio, pretrnuo sam. Lice te figure, da, lice mi je bilo poznato, ta
bledunjava koža, zrakaste bore oko očiju, visoko čelo, podsećalo me to na
nekog. Naročito su me njegove sitne oči opčarale, bile su kao dva napukla staklena
klikera. Lik me gledao kao da vidi samo komponente onoga što je pred njim, pa tako i mene, samo u nekoliko
zamućenih detalja. Previše sam lokao na žurki na salašu, nisam trebao da nalijem
još i onaj gorkasti bućkuriš. Okrenuo sam se, i ušmrknuvši svež jutarnji vazduh, pribrao se. Ali utvara nije nestala, nije ni promenila oblik,
nego je otkinula komad svoje košulje i nagnuvši se ka meni počela da mi briše noge, odeću, a na kraju i moje lice, pažljivo i nežno. Kao da sam se preporodio. Kada je tuđinac
završio, prljavi komad košulje je zakačio na granu jedne jabuke, i on je ostao posle tamo da se vijori kao nevalja mala državna zastava.
Prevela sa mađarskog
Angela Pataki
"Zastava" je jedna od dve kratke priče koje je Roland Orčik pročitao na ovogodišnjem festivalu Kikinda Short.
Nema komentara:
Objavi komentar