 |
| Herve Rotrou |
Odlomak iz eseja:
Poslednju deceniju i po sretao sam često Karolja Sirmaija, preminulog u Vrbasu 1972. godine. Prizori njegovih predela, koje sam poistovećivao kao izvorne ne samo na osećajnom planu, pratili su me na svakom koraku. Slike koje su me pomoću mojih retrospektivnih prepoznavanja dovele u sadašnjost, u blizinu mikrokosmosa njegovog duha, preraslog u međuvremenu do kosmičkih prostora. Tako sam imao prilike da uporedim analitički rad svojih ličnih uspomena sa svime što je taj mikrokosmos ostavio u tkivu svoje literature svom prosto već nepostojećem pokoljenju.
Sumnjam da postoji danas iko u Vrbasu ko bi čitao Sirmaijeva dela, kao što ih je i za njegovog života bilo veoma malo. Zbog toga sam se ja potrudio, tehnikom domišljatog dugolinijskog kosmonauta blatnog mora, da tamo gde me je sudbina uputila, sakupljam svoje privatne nalaze u cilju ponovnog uspostavljanja mozaika njegovog dela razasutog u daleke svetove, to jest u mom slučaju lično inventarisanje.
Početkom devedesetih godina prošlog veka, preturajući u gomili knjiga na nekom berlinskom buvljaku, došla mi je u ruke, na moje veliko iznenađenje, njegova zbirka pripovedaka "Vizije tišine". Pečat „Pokrajinskog zavoda za zapošljavanje Novoga Sada“ na klapni knjige ukazuje da je ovaj primerak izdanja imao jedan teško pretpostavljajući, mističan put.
U biblioteci berlinskog Humbolt univerziteta naišao sam pri tom na svezane tomove časopisa "Hid". Obrisao sam sa njih višedecenijsku prašinu skladišta kao jedini posetilac ovih izdanja, da bih mogao pojedine listove da položim na staklenu površinu kopir aparata osetljivog na talog finih čestica prašine.
Kasnije sam otkrio i to da u Vedingu, okrugu izvan nemačkog glavnog grada, nalazi Zucker-Museum, to jest Muzej šećera. Tema sadašnje izložbe je povest industrije čokolade, dok osnovnu građu čini proizvodnja šećera. Povodom toga su na uvećanim fotografijama prikazane šećerane i sredine fabričkih naselja našeg kontinenta u XX. veku. Zimi, u proleće, leti, u jesen, za vreme kampanja, pre i posle toga. Optičkom zamenom odgovarajućih zavičajnih elemenata uspomena, stigao sam ponovo u Vrbas kod Karolja Sirmaija, to jest do sebe, a ujedno i do taloga na dnu kazana istorije, u spirinama rastvorene lepljive melase naših pokoljenja.
Očigledno da ni ovog puta nije bio slučajan moj povratak takvoj ličnosti, vojvođanskom mađarskom piscu koji je ostao pojmovno neostvaren, i isto tako i ostavljen, a predstavljao je - bar za mene - pisca izuzetne ličnosti evropskih dimenzija. Mada svojevremeno on nije tako razmišljao, bolje reći nije ni mogao da razmišlja u takvoj kategoriji jer doba u kojem je živeo unapred je bilo isključivo za šire evropske ili za globalne međunarodne odnose. Ostao je usled svog izolovanog životnog prostora teskoban u prostiranju, neprevođen na strane jezike i nepoznat do dana današnjeg. Sa druge strane delovao je kao pisac manjine, u svojevrsnoj sredini zagušljive atmosfere čiji su okovi osrednjosti prisiljavale na večno prilagođavanje, i nije bio prijemčiv da šire popularizuje svoja snažno simbolički naglašena literarna dela.
Premda su Sirmaija njegovi savremenici držali pomalo za čudaka, ekscentrika, on se neprestano sudarao sa mehanizmima lokalnih pravila koja su odbijala svaki duhovni kvalitet za koje se moglo reći da je DRUGAČIJI. Ipak, u vražjem kolu uzastopnih preokreta društvenih sistema, uspešno je ispunjavao svoj rafinirani kontinuitet zahvaljujući zapravo relativnoj nezavisnosti koju mu je pružao posao pouzdanog službenika šećerane. Činjenica fizičkog prestanka egzistencije našeg palančki urbanog pisca, konzervativno građanskog držanja, odneo je u grob izglede i šansu da se afirmiše u svetskim razmerama. Kretanje novih, neobičnih epoha živih, pak, po pravilu gutaju važnost i vrednost stilistike mrtvih.
Primo Levi, Sirmaijev talijanski savremenik, radio je kao inženjer hemije u jednoj torinskoj fabrici prehambene industrije, dok je sebe smatrao, na sreću, piscem.
Sirmai se usidrio u jednom udaljenom zakutku, u zoni gde se mađarska i srpska kultura neposredno dodiruju, ravnajući se prvenstveno prema veličini mađarske književnosti na razmeđi dveju stoleća. Navigaciju njegove svesti odredio je, u nedostatku lokalnog svetionika, stvaranje sudbinske mitologije u svojoj dosta složenoj etničkoj sredini. Rodio se i odrastao u Bačkoj za vreme Monarhije, da bi se kasnije vratio iz Budimpešte u prostor preko granice, u reon na jugoslovenskoj strani. Pozvan pisac, između dva rata urednik književnog časopisa, smatrao je jedinim fokusom svoju već unapred ograničavajuću realnost. I to tako, da su upravo događaji njegove svakodnevice davale povoda i nudile građu njegovim snažnim vizionarskim novelama, ili pak teške, sive nijanse opterećujućeg čuvstva egzistencije. Umetnost pisanja o "vanjskom svetu" viđenom kroz prizmu mašte ovog strpljivog svedoka nikako nije dokumentovanje, niti pusto ilustrovanje ljudske i društvene realnosti, jer se on nije zanimao za komentarisanje površinskih tendencija, niti je nastajao da pouči i apeluje na pažnju ionako gluvih ušiju. U prvom planu njegovih dela koja izviru iz upućenosti na sebe, nalazi se akustika prigušenih krikova TIŠINE, večno oguljena metafizika nepremostivo smežuranih stvari u ćorsokak njegove životne forme. Inače, ni trajna harmonija puna čovekoljublja prema okolini i užoj sredini nije ga podsticala na dnevno-političke, savitljive iskaze odgovarajućim službenim idejama poretka. Za faktore i činioce promenljivih vlastodržaca ideološki neupotrebljiv, usamljena povučenost pisca subjektivnih gledišta, to jest nedostatak stvarnog književnog konteksta i kriterijuma, razrešili su ga uniforme prisiljenosti. Zbog toga je, na primer, glatko ostavio za sobom slabe, nejake novele koje je kao takve odenuo u uverljivu autentičnost svoje jedinstvenosti, intelektualnu originalnost koja je u potpunom skladu sa suštinom naših predela. Da li je u nekom pogledu bio avangardan, zacelo ni istorija književnosti ne može jednoglasno da oceni. Činjenica je takođe da je skoro svaka novela ekspresivnog naboja, dok se u nekima pojavljuju elementi nadrealizma. Majstor pripovedanja kratke forme, razvijao je niti svojih priča u izrazito modernoj srtukturi, dok je mnoštvom prizora i slika prividno jednostavnog realizma razvio jedan osoben, njemu svojstven stil. Kako Sirmaijeve teme proizilaze iz svakodnevice osetljivog posmatrača vezanog za jedno te isto mesto, za radni sto službenika šećerane, retko oživljava kodirani sistem kmetstva i filozofiju folklora, već radije na neki način "prolazne ljudske senke", generalizovane tipove jedinki čiji su likovi već otišli nekuda ili se na vodama unutrašnjeg mora nekakvog imaginarnog predela, u stanju fatalno žigosanih brodolomnika, spremaju za nastupajuće preminuće i išcezavanje. I sam Sirmai se nosio sa naličjem ograničene sudbine sa duševno-osećajnom identifikacijom, a ujedno i sa moralnom strogošću koju je veličanstveno oslikavao u svojim književnim delima, što se kod njega manifestuje u fantazijama bezizgledne lične sudbine čoveka i njegovim dramatičnim predavanjem prolaznosti. U vojvođanskoj književnosti sličnu zamašnost moralne dimenzije Karolja Sirmaija nalazimo samo kod Ervina Šinkoa, čija se izvanrednost ne ogleda u usudu potčinjene individue, nego u tome što je psihološke i etičke konflikte svojih likova merio normama ideologije svetske revolucije. Sa druge strane Sirmaijevo uzbudljivo delo crpi motive iz osobenosti situacije čoveka bačenog u stegu očaja naših krajeva, zbog čega ono označava kjučnu metaforu vojvođanske mađarske književnosti (nažalost zanemarene), koja se odigrava u cikličnim prelomima.
Prevela sa mađarskog
Angela Pataki
Časopis "Trag", Vrbas, maja 2009.
(Na mađarskom jeziku objavljeno u časopisu "Hid", septembra 2003.)
Nema komentara:
Objavi komentar