Karolj Sirmai VOZOVI KOJI NESTAJU U MRAKU

Samuel John Peploe. Still Life with Coffee Pot, c.1905.

Zastrašujućom, beskrajnom pustarom jurio je voz sumanutom brzinom. Samo su prozori vagona sevali povremeno u čađavu noć. Iznenada je železnička kola protresao jak trzaj i čuo se strahovit, hrskavi prasak. Odbojnici na vagonima su se sudarili i nasumice zazveketali. Između točkova čulo se otegnuto praskanje i prštanje, kao da se hiljade i hiljade zgnječenih kostiju drobilo u paramparčad. Vozovi što su jezdili iznenada su zastali na pruzi.
Bledi konusi svetlosti prhnuli su po vagonima, putnicima je poslednja reč zastala u grlu. Ukočeni i onespokojeni virili su u noć.
Neko je negde zalupio vratima kupea, zatim je ponovo nastala tišina. Samo je izdaleka odzvanjalo grozničavo siktanje zastalih lokomotiva.
Prošlo je mnogo vremena a vozovi su još uvek stajali na istom mestu. Naposletku se začulo neko puckaranje, točkovi su počeli tromo i sporo da kruže. Usledio je prasak i zbunjeni vagoni uzmakli su se zvekećući. Iz cevi za sprovođenje pare čulo se zadihano dahtanje, lokomotive u daljini su još jednom zavrčale i njihovo teško siktanje više nije ometalo noć.
U jednom vagonu neko je naglim trzajem otvorio prozor i viknuo u tišinu:
- Šta je, šta se desilo?
Niko mu nije odgovorio, a duž pruge se nije nigde videla svetlost lampe.
Putnik koji je gledao kroz prozor sačekao je još neko vreme. Učinilo mu se naime kao da im se neko tiho približava između šina i zatim naglo zastaje.
- Ko je to? – viknuo je ponovo u noć.
Odgovora ni ovoga puta nije bilo. Napeto je osluškivao, ali tajantsveni crni predeo koji se prostirao oko njih ćutao je u samrtnoj tišini. Odjednom ga je obuzelo osećanje da mu iz zastrašujućeg mraka ogromne oči prianjaju na lice, ispijajući njegovo bledilo.
Zgrožen, otvorio je prozor jednim naglim trzajem.
Osvetljeni vagoni su i dalje stajali na pruzi kao sablasni mrtvački vozovi.
Ljudi su bez reči sedeli u ledenim pancirima straha. Svi su oni slutili da se desilo nešto kobno, ali nisu mogli sebi tačno predočiti šta. Niko od njih nije imao snage da započne razgovor o tome. Ali osećao je svako da ova noć više nikada neće proći i da je iznad njihovih glava zastalo da visi VREME.
Dugo je vladala tišina, zatim su se izdaleka čuli otegnuti uzvici:
- Hej! He-ej!
Čelični prsten užasa stezao se kao obruč oko srca ljudi koji su sedeli u vagonima. Lica su počela da im se znoje, usne se bezvučno otvarale, ruke se podizale drhteći, prstima su nasumice džagali u vazduhu, usta se razvukla u urlike i raspukla se bez glasa u ništavilu. Reč iskupljenja nije se mogla ni tada roditi. Ponovo su se dakle vraćali sebi, a VREME je stajalo, i stajalo, a vozovi čekali.
Odjedanput su ponovo odjeknuli prethodni uzvici:
- Hej! He-ej!
Uzvijali su se preklinjajućim bolom i nestajali u samrtnim uzdasima. Svi su osećali da u velikoj i crnoj, tajantsvenoj pustari umire neki čovek.
Njihove duše, kao kakvi rudnici metala sa mnogobrojnim nišama, odbijala su nanovo očajne krike. Uzalud su ruke prilepljivali na svoja uznemirena srca, uzalud je haos nametljivih predstava pomerala njihove usne, tek što bi krici utonuli, ponovo bi poletali sa vrha nekog novog brega i preletali bi noć beznadnim zavijanjem.
Napokon je utihnuo unutrašnji nemir, prestala je vrtoglava igra usana i ruku, putnici su se umorno naslonili na klupe u kupeima.
Dugo vremena se ništa nije pomeralo. Onda se odjedanput učinilo kao da se neko kreće pored pruge. Njegovi koraci su u početku propadali na travnatom terenu, zatim je zašuštala šljunkovita ivica pruge. Čuo se bučan udarac: bacio se na železnički nasip. Koraci su mu lupnuli na nizbrdnom delu nasipa.
Jedan – dva – tri – četiri...
Tihi šum na boku vagona. Nešto se primiče prema gore, zatim zazvecka prozorsko staklo i začu se krzanje tankog glasa: oštar, tvrd nokat na staklu.
Odjednom su se svi okrenuli napolje. Zurili su u crne prozore, pogledima koji se iskrivljuju u užas; žutim licem prilepljenim na prozorsko staklo gledala je u njih strahovita TIŠINA.

Prevela sa mađarskog
Pataki Angela

Časopis Trag, Vrbas, decembra 2008.