Karolj Sirmai POSLEDNJA KUĆA

Herve Rotrou

Putovao sam peške, ne znam više koliko dugo. Odavno sam napustio poslednje selo, odavno sam sreo poslednjeg čoveka. Iz mraka noći prelazio sam u svitanje dana, hodao dok su dani i noći proticali. Zaboravio sam na dane, izgubio sam nit vremena.
Samo sam išao napred, pred sobom video skerletnu, beskrajnu jesenju pustaru, dugačku i uspravnu prugu na cesti, i topole postrojene kraj zemljišta. Iako me oštar severni vetar šibao po licu, meni se činilo kao da sve ovo nema veze sa stvanošću. Kao da je sve ovo samo drhtava slika koju sledeći trenutak može oduvati, istrgnuti u večnu noć. Ni sâm nisam bio više od neizvesnog lebdenja, sunčev naslikani odblesak nekog udaljenog sunca.
Ne znam koliko sam dugo hodao. Vetar me napadao i sve jače šibao po licu, sumrak se sve brže približavao.
Onda sam skrenuo sa svog puta desno, na korovitu, mrku poljanu. Koraci su mi neprestano zapinjali o vrežice kupine, divlji hmelj i poljske vaši. Nastavio sam da idem iako je džinovska lomača zapaljena na zapadnom dnu neba već padala u žeravicu.
Dugo sam se tako batrgao, a onda sam u polumraku koji se lagano širio ugledao kuću sa trščanim krovom, okrenutu svojim stražnjim delom prema severoistoku. Obrisi drugih kuća mogli su se videti u daljini, mada u to i nisam bio potpuno siguran. Onu sa trščanim krovom sam međutim mogao jasno razabrati. To je bila poslednja kuća i potpuno se gubila u pustari. Približavao sam joj se ganuto.
Niska kapija preprečila mi je put. Bila je to bedna tvorevina, čemerni plot: nekoliko dužih, debljih motki prebačenih preko dva čvornata stuba. Sklonio sam nisku kapiju lako i kročio u dvorište koje je bilo svega pedalj, prazno i pusto u svojoj bedi. Ali dud koji je stajao tik uz ogradu, u susednom pustošu, nikada neću zaboraviti. Sa svojim dvema otfikarenim, krnjim rukama koje je pružao prema nebu izgledao je kao bespomoćno, sakato ljudsko peklinjanje. Kako je kidao nemilosrdni severni vetar ovo jedno jedino drvo! Kao veliku sivu pletenu maramu moje majke dok je stajala tamo na tremu rumenosmeđim licem išibanim vetrom, ili očevu raščupanu kosu. Oh, kako mi ih je bilo žao što sam morao ovako da se sretnem sa njima, na samom rubu pustare, u poslednjoj kući.
Ne sećam se da li sam ih pozdravio, ali znam da sam ih pitao:
- Zar ovde živite, oče?
Gledali smo se bez reči, kao oni koji znaju da je ovo moralo biti baš ovako. Možda smo i glave sagli, ali nismo plakali. Zatim sam koraknuo na trem, uhvatio oca za ruku. Udubila se lagano se kao testo, ili kao mekana glina, i ostala je tako udubljena. Naježio sam se. Osećao sam da mi je otac mrtav. I majka. Tamo unutra u kući je ledeno, a ne može se ložiti!
Utučen, pogledao sam unazad. Bože, na dnu neba se više ništa ne vidi osim jedne blede pruge.
- Moram da se vratim – rekao sam okrenuvši se prema njima. Tako me je bolelo što oni moraju da ostanu tamo na rubu velike pustare, u poslednjoj kući, i da uzalud, uzalud čekaju zoru.
Krenuo sam nazad. Možda se nisam oprostio od njih, ali se jasno sećam da je majka viknula zamnom:
- Kuda ideš, sine?
- Ne znam, majko – sagnuo sam glavu. Vraćao sam se nazad batrgajući se preko korovite pustare i dok je oko mene padao mrak neprestano sam zapitkivao sebe:
- Kuda, zapravo kuda ja idem?

Prevela sa mađarskog

Angela Pataki

Časopis Trag, Vrbas, decembra 2008.