Članak objavljen u nedeljniku NIN broj 3057 od 30.07.2009. godine.
Intelektualci i umetnici u Evropi odgovorili su na pitanje da li je razbijanje države Jugoslavije bilo neophodno - prilično jasnim ne, kao Teo Angelopulos, Grk. U tome su videli osnovu sledećih, nepotrebnih ratova, a genšerov akt nazivali su jednodušno pokretačkim impulsom.
Formula "Teorema iznuđene lojalnosti" bode mi oči sa flajera grupe Kultur und Strategie, pripremne grupe Bejzona Broksa (Bazon Brocks) za višečlani simpozijum o novim ratovima i o jnihovim značenjima za našu "kulturu". Ova teorema kaže: "Politika kulturnog identiteta se sastoji u tome da se manjine unutar većinskog društva podstiču da održe svoju kulturnu autonomiju, u krajnjem slučaju nasiljem (...) Izmišljanje pojma kulturnog identiteta nema realnog ekvivalenta, on je kontrafakt, konstrukcija za ucenjivanje svih onih koji mu pripadaju i eksploatatorsko isključivanje svih onih koji mu ne pripadaju."
To prilično tačno i sažeto opisuje sve što se u pojedinim zemljama Balkana dešavalo poslednjih 10 godina, koliko su se etnizovale, nacionalizovale, time i ponovo re-regionalizovale, jer za većinu jugoslovenskih republika nešto kao religioznost je postojalo samo površno; za mnoge grupe stanovništva religija odavno nije bila centralni element svakodnevice, nije određivala životna pravila.
To može sasvim lepo da se vidi na primeru Muslimana iz Mostara, u filmu Nachsaison Pepea Dankara (Pepe Danquart) i Mirjam Kvint (Miriam Quinte). Filmski stvaraoci su pratili tamošnju Košnikovu misiju; pokušaj Hansa Košnika da za vreme jednogodišnjeg mandata ovlašćenog evropskog koordinatora uspostavi sporazum između Hrvata i muslimana na jednoj strani, ali i Srba i Roma na drugoj strani Neretve koja razdvaja grad. Pokušaj je konačno propao zbog otpora Hrvata, koji su polagali prava na ceo grad, i podrivali sve pogodbe o zajedničkoj upravi u kojima nisu dominirali; isto tako je i Košnik pretrpeo nesupeh zbog oskudne podrške zemalja Evropske unije, na što se i žali u filmu.
U filmu postoji čitava grupa starih muslimana koji kažu "mi smo sve to davno zaboravili... da jutrom gledamo u pravcu Meke... molitvu... religiju kao svakodnevno usmerenje... to nam je ovde postalo nevažno; bili smo Mostarci među Mostarcima. Nakon prinudne podele morali smo sve to ponovo da učimo, prisilno, pod pritiskom događaja. Sada čučimo u jednom muslimanskom getu, gde nas takoreći nadgledaju da li se pridržavamo osnovnih religijskih pravila... pesama... rituala, sve moramo ponovo da učimo i da praktikujemo... sve što je bilo odavno izumrlo."
Slično se žali i jedna Hrvatica u vezi sa njenim ponovnim, prinudnim prevodom u Hrvaticu: "Moj muž je bio Srbin, i kada je on umro morala sam da napustim svoj dom; sada moram da budem među Hrvatima, sa kojima zapravo nemam nikakve veze, dakle sigurno ne želim da se pridružim njihovom nacionalizmu..."
Poseban "štos" u svemu jeste da je većina Hrvata u Mostaru došla tamo da živi tek tokom rata; dakle u napuštene kuće, odnosno za kuće koje su objasnili da su napuštene, odnosno u kojima su stanovnike prvo izbacili, zatim prognali na drugu stranu reke. Sada je grad strogo podeljen na hrvatski, na bolje očuvani deo, i na muslimanski, značajno više uništen, i postoji jedno sasvim novo stvoreno, veštačko stanje, situacija koja ima malo veze sa prethodnim stanjem grada, pre borbenih dejstava. Ali uz podršku njihovih katoličkih sveštenika održavali su nacionalna bogosluženja na trgovima grada, pevali pesme poput "naše večno hrvatsko tlo" i dodatno pretili kalašnjikovima u kafanama svakom ko bi posumnjano da ima prava na "njihov" Mostar.
Ono što se u tom ratu sprovelo, trebalo da sprovodi ideološkim i oružanim nasiljem, jeste pre svega isticani, a potom i iznuđeni kulturni identitet, religija ili etnička pripadnost. Iz toga je sledilo zahtevanje novih granica u novim nacionalnim državama.
GENSCHER GAMES. Sasvim pogrešno se pretpostavlja da se sve ovo razvijalo takoreći "prirodnim tokom"... da je izraslo iz haosa propale mnogonacionalne države. Proces ove "propasti" imao je svoj prethodni tok u zapadnoj finansijskoj politici; rušenje Jugoslvaije nije započelo tek nakon pada Berlinskog zida i raspada Sovjetskkog Saveza i gvozdene zavese. Godinama ju je pratila uvek agresivna zapadna privredna politika. Mišel Čosudovski prikazuje kako su zapadni krediti koje je Jugoslavija dobijala od evropskih banaka i Svetske banke tokom 80-tih i još i za vreme Titovog života, uvek bili povezani sa nalogom da se započeta socijalizacija fabrika ne nastavi, odnosno da se stopira. Novac su davali jugoslovenskim preduzećima koja su već radila na pretkapitalističkom nivu, ostali nisu ništa dobili; što je između ostalog bitno potpomagalo mentalitet koji je pljačkao preduzeća sve dok je bilo ičeg da se nosi - uspešna zapadna bankarska strategija uništavanja produkcionog modela Jugoslavije, kaže Čosudovski. Ovde, kao i na mnogim drugim mestima, fundamentalisti slobodne tržišne privrede imali su uvek prst na obaraču, ili bolje, kako oni sami više vole da kažu, svoju ruku u igri... nadajući se nekom Genšeru "odozgo"...
Pad Zida nije bila tako iznenađujuća stvar kao što nam je to predstavljeno... na tome se radilo... kreditnom politikom Zapada, podrškom takvih "etničkih grupa" koje su želele da razore višeetničku državu Jugoslaviju. Ne samo kao što se desilo sa sovjetskim blokom: sa zapadnim direktivama nesnabdevanja komekon-zemalja, dakle odsecanju Istoka od najnovijih elektronskih čipova, izazova trke u naoružanju, znajući tačno da to previše uzrujava ekonomske potencijale Sovjetskog Saveza... jednom će on već nestati, bila je to uvek svesna strategija, tačka koje su bili svesni, kako blok, tako i ovi "van bloka". Brane koje su trebale da prsnu...
Genšer je svih godina čekao na to, radio na tom rušenju; on je bio čovek koji je ovu politiku osmislio najjasnije i na najodlučniji način u Nemačkoj sproveo. Kada bi u Saveznoj republici Nemačkoj posle Hitlera bilo još u politici zločinaca, kojih na sreću nema, Genšer bi sigurno imao pravo da bude u prvim redovima. Milošević je mogao svoju nesrećnu veličinu potpuno da ispolji tek na Genšerovoj grbači.
I kako je vešt Genšerov tajming... povukao se brzo, nakon što je bacio svoje diplomatske bombe... "Kinkel, preuzmite Vi"... Scena sa linije paljbe... izmešten u privatnost... televizijskih ekrana... stanovništvo Balkana neka pojede skuvano... shodno tome slavili su ga u glavnim gradovima nove mafije... kao heroja prava za samoopredeljenje naroda... zaslužnog da se ulice nazovu njegovim imenom... trgovi... njegov žuti pulover vijori se na režimskim zgradama... Slovenija i Hrvatska razmišljaju o preuzimanju genšerovski žute boje u grb svojih država...
Sve to nije nikakava nova strategija, dakle... zasnovano još oko 1200. godine, still going strong... ali potpuno nepoznata među dotičnim slavujima Zapada... gde su i oči i uši krcate pesmama o sopstvenoj demokratiji... humanokratiji... koju su doneli na svet i koju još uvek donose...
"Posebno je sama Nemačka docnije probleme u Jugoslaviji delimično proizvela, zbog suviše ranog priznavanja nezavisnosti Hrvatske i Slovenije. To objašnjava između ostalog i opomena generalnog sekretara Ujedinjenih nacija De Kueljara nemačkom ministru spoljnih poslova Genšeru u pismu od 12. decembra 1991. godine: '...prerana selektivna priznavanja će povući za sobom proširenje konflikata u tako osetljivim regionima. Takav razvoj bi mogao da ima teške posledice po celu balkansku regiju, a moja lična nastojanja da osiguram (...) neophodne uslove za primenu mera za održavanje mira u Jugoslaviji, ozbiljno bi bila ugrožena.' Nemačka politika je, dakle, delom sama napravila probleme, sa kojima se kasnije morala vojno da se izbori." (Gert Sommer, Menschenrechtsverletzungen als Legitimationsgrundlage des Jugoslawiens-Kosovo-Krieges?, Der Jugoslawienkrieg - Eine Zwischenbilanz, Münster 2001).
Intelektualci i umetnici čitave Evrope odgovorili su na pitanje da li je razbijanje države Jugoslavije bilo neophodno prilično jasnim ne, kao teo Angelopulos, Grk. U tome su videli osnovu sledećih, nepotrebnih ratova, a Genšerov akt nazvali su jednodušno pokretačkim impulsom. Samo među prosvetljenim Nemcima, zelenima, socijaldemokratama i libertinskim novinarima održala se trvdoglavo fama da ovaj čovek treba da bude ovdašnje otelotvorenje Kipa slobode, u najmanju ruku.
DŽIN HEKMEN U IRANU, ILI - DVE VRSTE "PRAVA": U zapadnoj jezičkoj upotrebi postoji za tu vrstu ratova dvostruki jezik, "dvostruki standardi", naime veoma različito vrednovanje sličnih događaja u zavisnosti od postojećih scena i aktera. Za zahteve Kurda u Turskoj važi da je Turska NATO-država i za nju važi pravo očuvanja vlastitih granica shodno aktuelnom stanju, što znači da se prema Kurdima, koji tome prete, rukovode kao prema neprijateljima NATO-a, što znači da je turska vlada ima(la) odrešene ruke da se prema njima ponaša kao prema "teroristima" i "autonomistima". Da Turska nije NATO-država, mogli bismo poći od toga da bi politika NATO zemalja prema Kurdima bila upravo suprotna: naoružali bi Kurde, ojačali stremljenja ka autonomiji, ka razbijanju turske države. Kratko rečeno: zapadna podrška koju je OVK doživela na Kosovu na svom putu ka moći, u "autonomnom" etničko-albanskom Kosovu (ili slično kao u Makedoniji), mogla je da se iskaže i Kurdima u Turskoj. Njihov peh je što je Turska već NATO-država. Slično važi i za Irce i Veliku Britaniju, za Baskijce i Španiju, itd.
Princip je tkao jednostavan kao što je i pouzdan u svojoj primeni: politička, kulturna i religiozna stremljenja manjina ka otcepljenju, ili čak i religioznih manjina, u postojećim nacionalnim državama ili tzv. mnogonarodnim državama se uvek podržavaju preko zapadnih industrijskih i vojnih sila, ako ne pripadaju zapadnim savezima, ako dakle njihovo političko slabljenje ili propadanje služi stravanju vakuma moći u koje nagomilana snaga zapadnih vojski i/ili zapadne ekonomije može da prodre. Argumenti za takva prodiranja, intervencije, itd, dolaze po pravilu iz kutije sloboda ljudskih prava, sloboda naroda na samoopredeljenje i religijskih sloboda, a primeniće se prema principima argumentacije advokatskih kancelarija koji treba da pronađu odgovarajući argument za svoju klijentelu, što će reći prema principu: kako da izvrdam važeće pravo na najubedljiviji način. Veoma ubedljivo je obaranje velikiz diktatora iz neposrednog susedstva (= "pred našim kućnim vratima"), koji se, ukoliko sami ne izniknu, dovlače u tu svrhu u neophodnom broju. ("Stvaranje monstruma" u Jugoslaviji; izveštaj Marka Terkesidesa: "Jedan poznati član nezavisne opozicije u Beogradu ispričao je sledeću epizodu: Ubrzo nakon izglasavanja Miloševića, pozvali su ga u ponovo otvorenu američku ambasadu da bi sa njim vodili razgovore o budućnosti Srbije. Tamo mu se prezentovala samo jedna lista ljudi sa kojima bi trebalo da se sarađuje u budućnosti. Kako je i mislio, polovina tih osoba sa liste bili su ratni zločinci, druga polovina korumpirana. "Vi stvarate monstruma", rekao je prisutnima. "Da", odgovorili su mu, "ali to je naš monstrum." M. Terkesides, TAZ.)
Sve ovo nije nikakva tajna, sve je odavno u ritmičkim razmacima izbrbljano po novinama, bioskopima. U filmu "Državni neprijatelj br. 1" Tonija Skota (Holivud 1999), u kojem je reč o ilegalnim metodama nadziranja modernom državnom visokom tehnologijom, postoji agent koji radi za NSA, iako on, iz ličnih razloga, mutira u protivnika svoje tajne službe. On se oduševljava "starim, dobrim, vremenima" u NSA, dakle u National Security Service, najvećem i najmoćnijem aparatu američke tajne službe... Gospodin Bril, koga igra Džin Hekmen... kome se, kao i uvek, veruje svaka prljava reč: "Kako je tada bilo lepo, boravili smo u Iranu na granici sa Avganistanom... i isporučivali pobunjeničkim Avganistancima oružje i informacioni materijal u borbi protiv Rusa... sve dok stvar sa porukom nije došla u Teheran... revolucija... bilo je gotovo sa prijateljstvom... gotovo sa lepim životom... morali smo da napustimo Iran...".
Tako je to sa holivudskim scenarijima... nakon 11. septembra 2001. ovakvi pasaži ne bi više dolazili u bioskope, lep modellstory o tome kako je NSA iz Irana hranila i sponzorisala avganistanske islamiste, prethodnike talibana. Čitalac se možda seća da je Bela kuća reagovala krajem septebra 2001. i da je zvaničnom željom zatražila od Los Anđelesa novi produkcioni kod Holivuda, da dobrovoljno otpusti producente, režisere i pisce scenarija: molimo ubuduće bez korumpiranih političara, prljavih agenata tajnih službi i policajaca u vodećim ulogama, svakako ne američkih... kao što je to u "Državnom neprijatelju br. 1", gde je glavni gangster agent tajne službe koji je na korak od toga da postane zamenik direktora NSA. Daje da se ubije neki republikanski kongresmen koji mu stoji na putu.
Ruku na srce, zavera u kojoj zamenik šefa nemačke Savezne obaveštajne službe dozvoljava da ubiju poznatog člana Hrišćansko-demokratske unije jer mu je ovaj bio suviše labav u pitanjima "prakse saslušanja", nisam još video da se desilo u nemačkoj TV cenzuri... Holivud to čini... katkad, i uvek iznova... Ne znam šta je bilo sa traženim proudcijskim kodom... ali da su Bušov klan i talibani u svojoj ranoj fazi imali uske kontakte... i o tome su novine pisale... sve to nije nikakva tajna... postoje i novinari istraživači... ugledni, hrabri... sve ima svoje vreme, svoj čas, svoje mesto pominjanja... to sve nije sasvim neočekivano. Kao građani zapadne demokratije treba da znamo o tim stvarima... u čemu se inače sastoji njena nadmoć... treba da se zna ko i kako sprovodi ove strategije i ko je u poziciji da ih kontroliše...
Kada izrone fenomeni raspadanja država unutar zemalja zapadnih saveza, trebalo bi da znamo da oni moraju da se savladaju i sruše. Kada se oni brane naoružano, kada su fundirani kulturno, religiozno ili etnički, razume se da bi trebalo da se klasifikuju kao terorističke organizacije, koje moraju da se suzbiju i isuše. Reč je o ljudima sa istim razlozima za otcepljenje, koji zapadne strane drugde naoružavaju i podstiču gde god i kako god umeju. Zakon glasi: spolja destabilizovati, postojeće nacionalne države podrivati; kod kuće se stabilizovati, postojeće nacionalne države štititi, i gde god je moguće dalje centralizovati. Dakle, nećemo se nipošto dati nasamariti, ne, nas vrbuju, naše razumevanje, naše odobravanje... za humanističko vođenje rata protiv rđavih...
Dvostruko pravo je uvek javno - čak sasvim otvoreno - manifestovano u zapadnim egalitarnim sistemima; jedan za rat, jedan za kulturu. Ovo trajno kršenje zakona kroz princip merenja dvostrukom merom u javnosti se potpuno odobrava. Ne zove se čak ni "kršenje zakona", nego "zaštita države", i zaštita države ide ispred zakona, to je stari princip evropskih despotija kao i demokratija; kod nacista se zove SS, ali to nikako nije njihov izum, i njihovim nestajanjem nije i ono nestalo. Ako se kršenje prava ne zove "zaštita države", onda se zove politička ili privredna prednost, a isto tako važi i za bezuslovnu. (...)
U balkanskoj politici poslednjih 12 godina nije bilo drugačije sa samovoljnim ukazivanjima na "pravdu" i "nepravdu". Pri tom ne bi trebalo misliti da oni koji izvode ovu politiku, dakle Šreder, Fišer, Šarping, postupaju tako iz sopstvenih lično-političkih pobuda. Oni to doduše čine, ali nama "vladaju" pre kao nosioci funkcija koji rade upravo ono što se od njih očekuje - jer bi inače bili otpušteni. U tom pogledu zeleni sa-delikventi u vladi nisu "izdali" čak ni "osnovna načela vlastite politike." Uz pristanak vlade na podelu vlasti na saveznom nivou, daju se u delikvenciju, što znači u tehničko-upravno, vojno, policijsko i ideološko sprovođenje jasno defisinanih državnih i privrednih zahteva. Da li tom prilikom jedan Šili (Schily) "lično" više, ili jedan Vicorek-Zojl (Wieczorek-Zeul) "lično" manje uživa u slasti života u dozvoljenom prestupu, dakle život političara ne samo u ponuđenom, nego u traženom kriminalitetu, potpuno je svejedno. Svaki tamo "izabrani" hiper-ništa, ili ranije heavy-weight-nešto, činiće isto ono što su činili Šreder-Fišer-Šarping u Rambujeu ili za nekim drugim konferencijskim stolom: u bezgraničnoj solidarnosti (što znači u saglasnom saučesništvu) sledili diktat zapadne državne mafije na putu globalizacije. "Dobar je onaj ko je za nas": to je principijelna norma nepravde koju svako vidi, niko ne može da previdi. Ako se postulat prihvata kao osnova trenutno važećeg političko-vojnog prava.
Vladajući ljudi Zapada slede trenutno kriminalitet intervencionizma ljudskih prava, koji se izgovara presudnim svesnim kršenjem prava dominirajuće sile SAD: zaobilaženje Ujedinjenih nacija u korist NATO sile u jugoslovenskom ratu plus odbijanje SAD da se potčine Međunarodnom sudu (započeto odbijanjem SAD da priznaju presudu Haškog tribunala za američke intervencije u Nikaragvi).
To prilično tačno i sažeto opisuje sve što se u pojedinim zemljama Balkana dešavalo poslednjih 10 godina, koliko su se etnizovale, nacionalizovale, time i ponovo re-regionalizovale, jer za većinu jugoslovenskih republika nešto kao religioznost je postojalo samo površno; za mnoge grupe stanovništva religija odavno nije bila centralni element svakodnevice, nije određivala životna pravila.
To može sasvim lepo da se vidi na primeru Muslimana iz Mostara, u filmu Nachsaison Pepea Dankara (Pepe Danquart) i Mirjam Kvint (Miriam Quinte). Filmski stvaraoci su pratili tamošnju Košnikovu misiju; pokušaj Hansa Košnika da za vreme jednogodišnjeg mandata ovlašćenog evropskog koordinatora uspostavi sporazum između Hrvata i muslimana na jednoj strani, ali i Srba i Roma na drugoj strani Neretve koja razdvaja grad. Pokušaj je konačno propao zbog otpora Hrvata, koji su polagali prava na ceo grad, i podrivali sve pogodbe o zajedničkoj upravi u kojima nisu dominirali; isto tako je i Košnik pretrpeo nesupeh zbog oskudne podrške zemalja Evropske unije, na što se i žali u filmu.
U filmu postoji čitava grupa starih muslimana koji kažu "mi smo sve to davno zaboravili... da jutrom gledamo u pravcu Meke... molitvu... religiju kao svakodnevno usmerenje... to nam je ovde postalo nevažno; bili smo Mostarci među Mostarcima. Nakon prinudne podele morali smo sve to ponovo da učimo, prisilno, pod pritiskom događaja. Sada čučimo u jednom muslimanskom getu, gde nas takoreći nadgledaju da li se pridržavamo osnovnih religijskih pravila... pesama... rituala, sve moramo ponovo da učimo i da praktikujemo... sve što je bilo odavno izumrlo."
Slično se žali i jedna Hrvatica u vezi sa njenim ponovnim, prinudnim prevodom u Hrvaticu: "Moj muž je bio Srbin, i kada je on umro morala sam da napustim svoj dom; sada moram da budem među Hrvatima, sa kojima zapravo nemam nikakve veze, dakle sigurno ne želim da se pridružim njihovom nacionalizmu..."
Poseban "štos" u svemu jeste da je većina Hrvata u Mostaru došla tamo da živi tek tokom rata; dakle u napuštene kuće, odnosno za kuće koje su objasnili da su napuštene, odnosno u kojima su stanovnike prvo izbacili, zatim prognali na drugu stranu reke. Sada je grad strogo podeljen na hrvatski, na bolje očuvani deo, i na muslimanski, značajno više uništen, i postoji jedno sasvim novo stvoreno, veštačko stanje, situacija koja ima malo veze sa prethodnim stanjem grada, pre borbenih dejstava. Ali uz podršku njihovih katoličkih sveštenika održavali su nacionalna bogosluženja na trgovima grada, pevali pesme poput "naše večno hrvatsko tlo" i dodatno pretili kalašnjikovima u kafanama svakom ko bi posumnjano da ima prava na "njihov" Mostar.
Ono što se u tom ratu sprovelo, trebalo da sprovodi ideološkim i oružanim nasiljem, jeste pre svega isticani, a potom i iznuđeni kulturni identitet, religija ili etnička pripadnost. Iz toga je sledilo zahtevanje novih granica u novim nacionalnim državama.
GENSCHER GAMES. Sasvim pogrešno se pretpostavlja da se sve ovo razvijalo takoreći "prirodnim tokom"... da je izraslo iz haosa propale mnogonacionalne države. Proces ove "propasti" imao je svoj prethodni tok u zapadnoj finansijskoj politici; rušenje Jugoslvaije nije započelo tek nakon pada Berlinskog zida i raspada Sovjetskkog Saveza i gvozdene zavese. Godinama ju je pratila uvek agresivna zapadna privredna politika. Mišel Čosudovski prikazuje kako su zapadni krediti koje je Jugoslavija dobijala od evropskih banaka i Svetske banke tokom 80-tih i još i za vreme Titovog života, uvek bili povezani sa nalogom da se započeta socijalizacija fabrika ne nastavi, odnosno da se stopira. Novac su davali jugoslovenskim preduzećima koja su već radila na pretkapitalističkom nivu, ostali nisu ništa dobili; što je između ostalog bitno potpomagalo mentalitet koji je pljačkao preduzeća sve dok je bilo ičeg da se nosi - uspešna zapadna bankarska strategija uništavanja produkcionog modela Jugoslavije, kaže Čosudovski. Ovde, kao i na mnogim drugim mestima, fundamentalisti slobodne tržišne privrede imali su uvek prst na obaraču, ili bolje, kako oni sami više vole da kažu, svoju ruku u igri... nadajući se nekom Genšeru "odozgo"...
Pad Zida nije bila tako iznenađujuća stvar kao što nam je to predstavljeno... na tome se radilo... kreditnom politikom Zapada, podrškom takvih "etničkih grupa" koje su želele da razore višeetničku državu Jugoslaviju. Ne samo kao što se desilo sa sovjetskim blokom: sa zapadnim direktivama nesnabdevanja komekon-zemalja, dakle odsecanju Istoka od najnovijih elektronskih čipova, izazova trke u naoružanju, znajući tačno da to previše uzrujava ekonomske potencijale Sovjetskog Saveza... jednom će on već nestati, bila je to uvek svesna strategija, tačka koje su bili svesni, kako blok, tako i ovi "van bloka". Brane koje su trebale da prsnu...
Genšer je svih godina čekao na to, radio na tom rušenju; on je bio čovek koji je ovu politiku osmislio najjasnije i na najodlučniji način u Nemačkoj sproveo. Kada bi u Saveznoj republici Nemačkoj posle Hitlera bilo još u politici zločinaca, kojih na sreću nema, Genšer bi sigurno imao pravo da bude u prvim redovima. Milošević je mogao svoju nesrećnu veličinu potpuno da ispolji tek na Genšerovoj grbači.
I kako je vešt Genšerov tajming... povukao se brzo, nakon što je bacio svoje diplomatske bombe... "Kinkel, preuzmite Vi"... Scena sa linije paljbe... izmešten u privatnost... televizijskih ekrana... stanovništvo Balkana neka pojede skuvano... shodno tome slavili su ga u glavnim gradovima nove mafije... kao heroja prava za samoopredeljenje naroda... zaslužnog da se ulice nazovu njegovim imenom... trgovi... njegov žuti pulover vijori se na režimskim zgradama... Slovenija i Hrvatska razmišljaju o preuzimanju genšerovski žute boje u grb svojih država...
Sve to nije nikakava nova strategija, dakle... zasnovano još oko 1200. godine, still going strong... ali potpuno nepoznata među dotičnim slavujima Zapada... gde su i oči i uši krcate pesmama o sopstvenoj demokratiji... humanokratiji... koju su doneli na svet i koju još uvek donose...
"Posebno je sama Nemačka docnije probleme u Jugoslaviji delimično proizvela, zbog suviše ranog priznavanja nezavisnosti Hrvatske i Slovenije. To objašnjava između ostalog i opomena generalnog sekretara Ujedinjenih nacija De Kueljara nemačkom ministru spoljnih poslova Genšeru u pismu od 12. decembra 1991. godine: '...prerana selektivna priznavanja će povući za sobom proširenje konflikata u tako osetljivim regionima. Takav razvoj bi mogao da ima teške posledice po celu balkansku regiju, a moja lična nastojanja da osiguram (...) neophodne uslove za primenu mera za održavanje mira u Jugoslaviji, ozbiljno bi bila ugrožena.' Nemačka politika je, dakle, delom sama napravila probleme, sa kojima se kasnije morala vojno da se izbori." (Gert Sommer, Menschenrechtsverletzungen als Legitimationsgrundlage des Jugoslawiens-Kosovo-Krieges?, Der Jugoslawienkrieg - Eine Zwischenbilanz, Münster 2001).
Intelektualci i umetnici čitave Evrope odgovorili su na pitanje da li je razbijanje države Jugoslavije bilo neophodno prilično jasnim ne, kao teo Angelopulos, Grk. U tome su videli osnovu sledećih, nepotrebnih ratova, a Genšerov akt nazvali su jednodušno pokretačkim impulsom. Samo među prosvetljenim Nemcima, zelenima, socijaldemokratama i libertinskim novinarima održala se trvdoglavo fama da ovaj čovek treba da bude ovdašnje otelotvorenje Kipa slobode, u najmanju ruku.
DŽIN HEKMEN U IRANU, ILI - DVE VRSTE "PRAVA": U zapadnoj jezičkoj upotrebi postoji za tu vrstu ratova dvostruki jezik, "dvostruki standardi", naime veoma različito vrednovanje sličnih događaja u zavisnosti od postojećih scena i aktera. Za zahteve Kurda u Turskoj važi da je Turska NATO-država i za nju važi pravo očuvanja vlastitih granica shodno aktuelnom stanju, što znači da se prema Kurdima, koji tome prete, rukovode kao prema neprijateljima NATO-a, što znači da je turska vlada ima(la) odrešene ruke da se prema njima ponaša kao prema "teroristima" i "autonomistima". Da Turska nije NATO-država, mogli bismo poći od toga da bi politika NATO zemalja prema Kurdima bila upravo suprotna: naoružali bi Kurde, ojačali stremljenja ka autonomiji, ka razbijanju turske države. Kratko rečeno: zapadna podrška koju je OVK doživela na Kosovu na svom putu ka moći, u "autonomnom" etničko-albanskom Kosovu (ili slično kao u Makedoniji), mogla je da se iskaže i Kurdima u Turskoj. Njihov peh je što je Turska već NATO-država. Slično važi i za Irce i Veliku Britaniju, za Baskijce i Španiju, itd.
Princip je tkao jednostavan kao što je i pouzdan u svojoj primeni: politička, kulturna i religiozna stremljenja manjina ka otcepljenju, ili čak i religioznih manjina, u postojećim nacionalnim državama ili tzv. mnogonarodnim državama se uvek podržavaju preko zapadnih industrijskih i vojnih sila, ako ne pripadaju zapadnim savezima, ako dakle njihovo političko slabljenje ili propadanje služi stravanju vakuma moći u koje nagomilana snaga zapadnih vojski i/ili zapadne ekonomije može da prodre. Argumenti za takva prodiranja, intervencije, itd, dolaze po pravilu iz kutije sloboda ljudskih prava, sloboda naroda na samoopredeljenje i religijskih sloboda, a primeniće se prema principima argumentacije advokatskih kancelarija koji treba da pronađu odgovarajući argument za svoju klijentelu, što će reći prema principu: kako da izvrdam važeće pravo na najubedljiviji način. Veoma ubedljivo je obaranje velikiz diktatora iz neposrednog susedstva (= "pred našim kućnim vratima"), koji se, ukoliko sami ne izniknu, dovlače u tu svrhu u neophodnom broju. ("Stvaranje monstruma" u Jugoslaviji; izveštaj Marka Terkesidesa: "Jedan poznati član nezavisne opozicije u Beogradu ispričao je sledeću epizodu: Ubrzo nakon izglasavanja Miloševića, pozvali su ga u ponovo otvorenu američku ambasadu da bi sa njim vodili razgovore o budućnosti Srbije. Tamo mu se prezentovala samo jedna lista ljudi sa kojima bi trebalo da se sarađuje u budućnosti. Kako je i mislio, polovina tih osoba sa liste bili su ratni zločinci, druga polovina korumpirana. "Vi stvarate monstruma", rekao je prisutnima. "Da", odgovorili su mu, "ali to je naš monstrum." M. Terkesides, TAZ.)
Sve ovo nije nikakva tajna, sve je odavno u ritmičkim razmacima izbrbljano po novinama, bioskopima. U filmu "Državni neprijatelj br. 1" Tonija Skota (Holivud 1999), u kojem je reč o ilegalnim metodama nadziranja modernom državnom visokom tehnologijom, postoji agent koji radi za NSA, iako on, iz ličnih razloga, mutira u protivnika svoje tajne službe. On se oduševljava "starim, dobrim, vremenima" u NSA, dakle u National Security Service, najvećem i najmoćnijem aparatu američke tajne službe... Gospodin Bril, koga igra Džin Hekmen... kome se, kao i uvek, veruje svaka prljava reč: "Kako je tada bilo lepo, boravili smo u Iranu na granici sa Avganistanom... i isporučivali pobunjeničkim Avganistancima oružje i informacioni materijal u borbi protiv Rusa... sve dok stvar sa porukom nije došla u Teheran... revolucija... bilo je gotovo sa prijateljstvom... gotovo sa lepim životom... morali smo da napustimo Iran...".
Tako je to sa holivudskim scenarijima... nakon 11. septembra 2001. ovakvi pasaži ne bi više dolazili u bioskope, lep modellstory o tome kako je NSA iz Irana hranila i sponzorisala avganistanske islamiste, prethodnike talibana. Čitalac se možda seća da je Bela kuća reagovala krajem septebra 2001. i da je zvaničnom željom zatražila od Los Anđelesa novi produkcioni kod Holivuda, da dobrovoljno otpusti producente, režisere i pisce scenarija: molimo ubuduće bez korumpiranih političara, prljavih agenata tajnih službi i policajaca u vodećim ulogama, svakako ne američkih... kao što je to u "Državnom neprijatelju br. 1", gde je glavni gangster agent tajne službe koji je na korak od toga da postane zamenik direktora NSA. Daje da se ubije neki republikanski kongresmen koji mu stoji na putu.
Ruku na srce, zavera u kojoj zamenik šefa nemačke Savezne obaveštajne službe dozvoljava da ubiju poznatog člana Hrišćansko-demokratske unije jer mu je ovaj bio suviše labav u pitanjima "prakse saslušanja", nisam još video da se desilo u nemačkoj TV cenzuri... Holivud to čini... katkad, i uvek iznova... Ne znam šta je bilo sa traženim proudcijskim kodom... ali da su Bušov klan i talibani u svojoj ranoj fazi imali uske kontakte... i o tome su novine pisale... sve to nije nikakva tajna... postoje i novinari istraživači... ugledni, hrabri... sve ima svoje vreme, svoj čas, svoje mesto pominjanja... to sve nije sasvim neočekivano. Kao građani zapadne demokratije treba da znamo o tim stvarima... u čemu se inače sastoji njena nadmoć... treba da se zna ko i kako sprovodi ove strategije i ko je u poziciji da ih kontroliše...
Kada izrone fenomeni raspadanja država unutar zemalja zapadnih saveza, trebalo bi da znamo da oni moraju da se savladaju i sruše. Kada se oni brane naoružano, kada su fundirani kulturno, religiozno ili etnički, razume se da bi trebalo da se klasifikuju kao terorističke organizacije, koje moraju da se suzbiju i isuše. Reč je o ljudima sa istim razlozima za otcepljenje, koji zapadne strane drugde naoružavaju i podstiču gde god i kako god umeju. Zakon glasi: spolja destabilizovati, postojeće nacionalne države podrivati; kod kuće se stabilizovati, postojeće nacionalne države štititi, i gde god je moguće dalje centralizovati. Dakle, nećemo se nipošto dati nasamariti, ne, nas vrbuju, naše razumevanje, naše odobravanje... za humanističko vođenje rata protiv rđavih...
Dvostruko pravo je uvek javno - čak sasvim otvoreno - manifestovano u zapadnim egalitarnim sistemima; jedan za rat, jedan za kulturu. Ovo trajno kršenje zakona kroz princip merenja dvostrukom merom u javnosti se potpuno odobrava. Ne zove se čak ni "kršenje zakona", nego "zaštita države", i zaštita države ide ispred zakona, to je stari princip evropskih despotija kao i demokratija; kod nacista se zove SS, ali to nikako nije njihov izum, i njihovim nestajanjem nije i ono nestalo. Ako se kršenje prava ne zove "zaštita države", onda se zove politička ili privredna prednost, a isto tako važi i za bezuslovnu. (...)
U balkanskoj politici poslednjih 12 godina nije bilo drugačije sa samovoljnim ukazivanjima na "pravdu" i "nepravdu". Pri tom ne bi trebalo misliti da oni koji izvode ovu politiku, dakle Šreder, Fišer, Šarping, postupaju tako iz sopstvenih lično-političkih pobuda. Oni to doduše čine, ali nama "vladaju" pre kao nosioci funkcija koji rade upravo ono što se od njih očekuje - jer bi inače bili otpušteni. U tom pogledu zeleni sa-delikventi u vladi nisu "izdali" čak ni "osnovna načela vlastite politike." Uz pristanak vlade na podelu vlasti na saveznom nivou, daju se u delikvenciju, što znači u tehničko-upravno, vojno, policijsko i ideološko sprovođenje jasno defisinanih državnih i privrednih zahteva. Da li tom prilikom jedan Šili (Schily) "lično" više, ili jedan Vicorek-Zojl (Wieczorek-Zeul) "lično" manje uživa u slasti života u dozvoljenom prestupu, dakle život političara ne samo u ponuđenom, nego u traženom kriminalitetu, potpuno je svejedno. Svaki tamo "izabrani" hiper-ništa, ili ranije heavy-weight-nešto, činiće isto ono što su činili Šreder-Fišer-Šarping u Rambujeu ili za nekim drugim konferencijskim stolom: u bezgraničnoj solidarnosti (što znači u saglasnom saučesništvu) sledili diktat zapadne državne mafije na putu globalizacije. "Dobar je onaj ko je za nas": to je principijelna norma nepravde koju svako vidi, niko ne može da previdi. Ako se postulat prihvata kao osnova trenutno važećeg političko-vojnog prava.
Vladajući ljudi Zapada slede trenutno kriminalitet intervencionizma ljudskih prava, koji se izgovara presudnim svesnim kršenjem prava dominirajuće sile SAD: zaobilaženje Ujedinjenih nacija u korist NATO sile u jugoslovenskom ratu plus odbijanje SAD da se potčine Međunarodnom sudu (započeto odbijanjem SAD da priznaju presudu Haškog tribunala za američke intervencije u Nikaragvi).
Prevela sa nemačkog
Angela Pataki
Nema komentara:
Objavi komentar