Karolj Sirmai GRBAVI ŠRAMEK

Jožef Ač (1914-1990), Vojvođanski predeo, tempera, 1964.
Izvor: vamadia.rs

    Ponoć je bila već prošla, napolju je pljuskala odvratna februarska kiša sa snegom i natapala trotoare i puteve vodnjikavim ledom, a unutra, u prisnom uglu prijatno toplog bara sedelo je petočlano društvo, razgovaralo i pijuckalo pelinkovac. Tri muškarca i dve žene. Plećat i smeđokos sekretar Matkovič, šef nabavke sa crnom, ućebanom kosom Džingis, i Šramek, nizak i grbav blagajnik prćastog nosa. Zatim Biri, žena toplog osmeha i živahnih očiju bila je prijateljica šefa nabavke, a lepa i dugonoga Margit, kojoj je kosa padala u slapovima, blagajnikova. Sekretar je po pitanju žena trenutno bio sam, jer se tek nedavno oslobodio jedne raspuštenice koja mu se bila previše prišila za vrat.

Članovi tog društva bili su među onima koji su se u noćnim lokalima pojavljivali čak i dva-tri puta mesečno. Počinjali su uz fina jela u nekom od boljih restorana, nastavljali u omiljenoj im kafani i završavali u nekom od pomodnih barova, da bi nakon toga seli u taksi i odvezli se kući sa prijateljicom. Nije se znalo odakle im za te skupe izlaske, i niko nije ni smeo da ih o tome zapitkuje.

Sekretar i šef nabavke su bili redovni drugari u zabavi. Šramek je bio novi član, te večeri je bio tek drugi put u njihovom društvu.

Kada je i on našao prijateljicu, predložiše mu da im se pridruži u povremenim noćnim izletima. Šramek je na to radosno pristao, jer je u noćni život bio potpuno neupućen, a po prirodi čak i bojažljiv. Veoma je želeo, međutim, da vodi svoju prijateljicu u noćne lokale. Ona je bila prva bolja ženska u njegovom životu punom dugih perioda prisilne apstinencije. Trebao je da doživi četrdeset godina, pa da do nje dođe.

Njegove kolege nisu bile lišene zadnjih misli kada su ga uzeli u društvo. Iako je on, kao blagajnik, bio sve do poslednjih dana opštepoznat kao korektan i pouzdan, ipak negde računaše i na to da ako mu se u slučaju preke potrebe obrate sa:

– Šrami, pomozi mi, molim te, jednom hiljadarkom do prvog – ,

on ih ne bi odbio, nego bi njihov gest što su ga prihvatili za drugara uzvratio spreman da pomogne, stavio bi im se na raspolaganje i dao im, krišom, iz fonda za pomoć traženu „sitnicu“, ne zaboravljajući pri tom da doda:

– Ali samo do prvog! I drugima ni reči!

I šta drugo uostalom da rade kada se ti izvesni nedozvoljeni dodatni izvori prihoda ponekad nažalost zapuše.

Inače u Šramekovu spremnost da pomogne verovali su zato što je sada, otkako je imao Margit za prijateljicu, i on postao sumnjiv, postao je „deo njihovog klana“.

– Kako on može sebi nju da priušti? Nemoguće da mu je plata dovoljna. Od nje sigurno ne može da izdržava jednu vrhunsku žensku kao što je ova. – počinjao je sektretar. – Znaš li ti nešto pobliže o devojci?

– Čuo sam da je ne tako davno bila ljubavnica Šramekovog prijatelja, pa mu je on prepustio, jer mu više nije trebala.

– A čime se sada bavi?

– Koliko ja znam ničim. Šramek je izdržava.

– Ko bi mogao i da pomisli da će u tim godinama da se odluči na ovako nešto, kada i majku treba da izdržava.

– Sumnjivo, jako sumnjivo – konstatova šef nabavke dobujući prstima na stolu. – Ako ovde išta bude izašlo na videlo… To će biti pronevera!

– Bolje da ne izađe! – reče sekretar uozbiljivši se. – Ni nama to ne bi bilo svejedno.

Tako su razgovarali o Šrameku, mada su na njega već gledali kao na jednog od njih, koji ima šta da taji, sakriva, baš kao i oni sami. Kada bi jednom neko to saznao… I pomisliše na sve one ujdurme, prevare i pronevere koje su se provlačile po novinama.

Sada su sedeli tamo u idiličnoj slozi, na čelu stola sekretar koji je gospodario celim društvom i koji u raspoloženju zanosa ne mogaše da odoli i ne baci pokoji pogled pun želja prema Šramekovoj privlačnoj prijateljici, ne shvatajući kako je moglo to lepo, divno izvajano stvorenje da se poda ovom – iako ne odbojnom, ali – ipak prerano ostarelom kolegi koji je podsećao na gnoma.

Iznenada mu sinu ideja. Pozvaće celo društvo da prespavaju kod njega. I ponovo pomisli na devojku, ko zna, možda mu se pruži prilika… Okrenuvši se prema drugarima, odmah je izneo svoj plan:

– Danas ne idete kući, danas spavate kod mene. Kreveta ima, a pošto je nedelja, možete da spavate čak i do podneva – dodao je da ih oraspoloži.

– Može, svi smo za! – odobri šef nabavke zvonkim glasom, dajući izjavu u ime svih njih.

– Onda da platimo – reče sekretar i pozva glavnog konobara koji se motao u blizini.

Napolju su seli, stisnuti, u jedan taksi, te krenuli u pravcu sekretarovog divno uređenog, dvosobnog stana na bulevaru, sa ulazom iz stepeništa.

– Kako je ovde fino toplo – zacvrkutaše žene nakon što su u predsoblju skinule zimske kapute i ušle u ulični stan sa centralnim grejanjem, obasjan svetlom lučnjača sa ulice, tako da su se u prijatnoj polutami dobro nazirali komadi usnulog nameštaja, među njima u prvoj sobi širok krevet, u dnu kauč i dve velike, oble fotelje pogodne i za spavanje.

– Mislim da je nepotrebno da palimo svetlo – progovorio je sekretar. – Vidi se dovoljno da onaj ko ne bi da spava u odeći može da se skine. Svako neka legne gde hoće: na krevet, divan ili u fotelju – nastavio je. – Evo nekoliko finih, toplih pokrivača – reče bacivši ih na široki kauč. – Nikom neće biti hladno – uveravao ih je. – Možete, dakle, da počnete da se smeštate.

Margit se prva izdvojila iz neodlučne grupe. Požurila je do kreveta, brzo skinula, stavila svoju odeću na stolicu koja je tamo stajala, i u kombineu, ovim rečima:

– Tako sam sanjiva – ,

uvukla u krevet koji je bio namešten za spavanje, pod lagani jorgan od perja, i povukla ga sve do brade. Sve je to radila kao da je kod kuće, bez i najmanjeg ustručavanja.

Šramek, koji je stajao nešto dalje, nemo ju je posmatrao. I pošto mu je bilo neprijatno da pred drugima legne pored nje, uze jedan od pokrivača i pokrivši se njime zaroni odeven u oblu fotelju, zauzimajući takav položaj da prijateljicu može da ima svo vreme na oku.

Šef nabavke i njegova prijateljica nisu mnogo oklevali, nego su odeveni zauzeli široki divan, a uzeli su i tamo bačene pokrivače. Sigurno su bili umorni, jer tek što se smestiše, začu se ujednačeno disanje koje ih je odavalo da spavaju.

Samo je domaćin, sekretar, stajao još neko vreme na istom mestu. Onda je polako krenuo na slobodnu stranu kreveta, seo na ivicu, počeo da se skida, i nakon što je odeću prebacio preko stolice koju je bio tamo privukao, obuče pidžamu i uvuče se pod široki jorgan, pored Margit, koja je u međuvremenu već utonula u san.

Šramek nije spavao, nije mogao da zaspi. Kao neko ko oseća da se sprema podli atentat, a on nije u stanju da to spreči. Ali nije se odao, sedeo je tih, nepomičan, leđima naslonjen u fotelju, kao da duboko spava, ali su mu oči bile malo odškrinute i motrio je u pravcu kreveta. U polumraku, međutim, za sada ništa nije primećivao, nego tek nešto kasnije, kada se jorgan pomerio i počeo da se podiže, talasa, kao da su pod njim ruke i noge počele da se bore. Posle toga je usledilo jedno „Nooo“, bilo je to blago opiranje devojke probuđene iz sna.

Šramek zatvori oči, ne htede ništa više da vidi, i prepusti se svojim ušima koje su pojačano prenosile zvuke što su dopirali iz pravca kreveta: trenje posteljine, migoljenje, nemirno vrpoljenje, šaputanje, žensko kikotanje izazvano dodirivanjem golicavih delova tela, i ništa više od ovoga nije hteo da čuje, jer je i to bilo dosta.

Otvorio je oči, te nagnuvši se u sedećem položaju napred, pogleda preda se neodlučan, zatim kao da je prelomio, ustade i krenu u polumraku prema vratima koja su bila nešto dalje.

U krevetu na to prestade komešanje, a iznenađeni sekretar se nalakti i reče za njim:

– Šta je, Šramek, šta je sa tobom? Da ti nije možda pozlilo?

Ali on, kao da ovde nema više šta da traži, nije zastao, nije ništa odgovorio, samo je hodao dalje.

U predsoblju je obmotao šal oko vrata, obukao zimski kaput, stavio mekani šešir na glavu i nakon što je otključao vrata koja su vodila u predsoblje, izašao je u crnu, kišno-snežnu februarsku noć, te zgrčen pod svojom grbom, pognute glave, krenu dole niz stepenice.

Prevela sa mađarskog

Angela Pataki

Objavljeno u časopisu Trag, Vrbas, marta 2023